ГОРАН ЛАЗОВИЋ У СМЕДЕРЕВУ: Добри људи и два дана јесења!

dscn0880

Низ Булевар краља Александра лишће се спушта трчећи!

На станици код Цветкове пијаце старица милује канаринца.
Поред ње кишобран и шарена мачка.
Развукли се облаци звездарски и на Смедервском путу застају изнад продаваца дрва.
Стигли и купусари из Футога.
Уторак мирише на прве бразде испред Пандурица.
Одатле се види Дунав, и провирује смедеревска страна.
Прилазим граду који сам некад походио са Либером Марконијем.
Те давне ноћи, Смедерево је личило на тек устоличеног принца!
Највећи морнар међу песницима, опчињен вином и људима, прогласио га је државом.
Под крошњом Карађорђевог дуда, на месту где је диздар Мухарем 1805. предао кључеве Тврђаве и отпловио ка Бугарској.
У својству сведока била је једна заљубљена студенткиња!
Смедерево се у међувремену издужило.

Постало оно за чим чезне младеж овдашња.
Буди се као град престоне лепоте и навика.

Има у њему шешира и шајкача, лакованих ципела, порцулана и опанака.

И мириса за којим тугују метрополе, од којих би се многе овде изгубиле.

У уским и нагнутим улицама, међу кавалирима који носе цвеће и хлеб, и дотераним  госпојама, пуним отмености.

Чак су и чистачи улица насмејани.

За разлику од дрвореда које затичем у свађи са кошавом.

Домаћин ми је Јасна Аврамовић.

Оно што је Бранко Пешић био за Београд, то је она сада за Смедерево.

Жена која се не плаши тешких одлука.

Од пропале вароши направила чудо.

dscn0877

Лекарка.

И у њен град више нико  не долази случајно.

Или, кад оно залута.

Одмерена и блага, и уморна, што не признаје, у кабинету који припада њеном заменику, застаје у свакој реченици где би требала да се похвали.

Скромност и честитост донела из породице, а обичан свет то спознао, и ретко  говори – градоначелница.

И кад каже – наша, Јасна!, то одјекне, стигне и до оних који нису на њеној страни.

Она их не помиње.

Од њих је спасила овај град, и данас се у њему, у односу на градове ове величине, најбоље живи у Србији.

Усијали се телефони и примакли неодложни састанци.

Бојан Теофиловић, њен заменик, преузима домаћинску улогу.

У кабинету градоначелника.

Политиколог, Симеуновићев ђак, затрпан  папирима и обавезама, од којих се одмара читајући Дучића.

Помиње  “Дипломатске списе“.

-Како сам напредовао у служби тако сам губио пријатеље!

Најтеже је бити човек међу људима! – каже.

У Смедереву је само ове године стално запослено 2665 људи.

Број оних који су запослење добили на одређен период скоро је три пута већи.

-Како је бити помоћник оваквој градоначелници? – питам.

-Тешко, али лепо. Њена мерила су резултати, а они се постижу радом  и трудом.

И народ је воли, јер му не подилази!

Сунце вирка кроз прозор.

Утихнула кошава, погнула главу као црно јагње Ребеке Вест.

И чудна сенка пада на мозаик Ота Лога, на зиду до врата.

На трудбеника који зева у будућност.

Упознајем Весну Ристић.

Знам је са екрана, и из лепих прича.

Уредник  и директор “Наше речи“.

Растрчала се да помогне, и да ме упути на права места, и то у дану кад новине пушта у штампу, док  је сви чекају, а она растеже минуте, гледа на телефон и закопава га још дубље у торбу.

На одласку се тек насмејала.

И отрчала.

Уз њене колумне испијам кафу.

И не треба ми шећер.

Она има два органа за писање – мозак и срце!

Храброст и доброта су карактерне особине.

Већ сам на градском Тргу.

Негдашњој Великој пијаци.

Испред Храма Светог Георгија.

Мирис тамјана као да се спушта са купола.

Храм од белог мермера, скројен  у српско – византијском стилу, са мало  романтизма и барока.

Тихују звона црквена!

И средњошколци  који пролазе  не скривају молепствије на уснама.

Пред зградом Окружног начелства, данас је то Окружни суд, здање које се међу првима окитило  грбом  Краљевине Србије, затичем птице, сенице.

Храни их старица, утекла  са Косова.

Изборана, нагнута земљи, застаје док прича.

Помиње Метохију, окреће леђа и не допушта да видим како плаче.

-Како живиш, мајко?

-Онако како је Богу воља!

Пита: -познајеш ли моју унуку Милицу, и она живи у Београду?

Испред Гимназије, недалеко од Доситејевог споменика, два пута се окреће.

И маше.

Пред зградом старог Општинског дома учинило ми се да је опет видим.

Нема птица, ни старице.

Узимам ваздух, онако по руски, грубо и дубоко.

Здање је осмислио Краснов!

Николај Петрович, дворски архитекта са Крима, онај који је под налетом црвеног Октобра преко Малте стигао у Србију.

И основу  поставио у облику ћириличног слова “Г“, а изнад кровног венца скулптуре које симболизују правду, рад, науку и културу.

На томе данас стоји Смедерево.

Јавља се Јасна!

-Како се сналазиш?- пита.

Дивна жена, закачио бих је на ревер, њу и Весну Ристић!

И  уместо ордења, одјездио  у Санкт Петербург, оним возом што на вокзал стиже у свитање.

Да се похвалим јутарњој Неви одакле долазим.

dscn0872

Пишти локомотива, прозукло и дуго.

Иза ње вагони у облику цистерни.

Машиновођа истурио главу.

Гледа у скретничара.

Пред кућом која  као да је дотрчала  из војвођанских поља.

На њој пише – СМЕДЕРЕВО.

Железничка станица: радници и жене са торбама, пушачи крај колосека, нема продаваца сатова, ал’ има мајки и сањиве деце, и очева с рукама на леђима.

Иван Нишлић застао на прелазу.

Ставио руку уместо рампе.

И показује  пут према Тврђави.

Био је у Америци!

Док то говори, за нама као да пева црнац:

“Боже,

У осмој улици

Између Шесте авеније и Бродвеја

Постоји довољно продаваца ципела

Са довољно ципела

Да ме чуди

Да и даље на земљи

Постоје људи без ципела.

Боже,

Мораш да отпустиш анђеле

Задужене за дистрибуцију.“

Магистрирао у Шведској.

Сад руководи смедеревским туризмом.

И добро му  иде, успут расплиће  удвостручене бројке.

Ђачке и индивидуалне посете!

Показује штандове на којима се свако околно село представило знањем и умећем на тек завршеном  фестивалу.

Шушти лишће под ногама.

Малена Језава утања у Дунав, прилази му нечујно  као моћном брату.

Иван помиње Нушићеве дане, Театар у тврђави, Смедеревску песничку јесен, манифестацију која је до сада окупила на хиљаде поета из свих крајева света.

Опет прозивам Либера Марконија.

Као да ми је иза леђа.

Претворен у лептира или сенку детета из парка.

Прилазим граду деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине.

Последњој престоници српске средњовековне државе.

Срећне ли су птице смедеревске што га гледају с висина.

Зидови широки четири, а  високи десет метара,чинили су одбрамбени бедем. Између њих је било двадесет и пет кула.

Зидари су довођени из Далмације, Цариграда и Рашке.

И све ми је донекле јасно, али како да се град од камена гради на месту где камена нема?

-Довлачен је са античких локалитета који су због тога рушени – Монс Ауреуса, Виминацијума, Маргума, Венеције и других.

Поред тог камена градитељи су у темеље уграђивали и делове саркофага, надгробне стеле и комплетне скулптуре, што народ није одобравао! – прича Горан Јовшић, туристички водич.

Има ли нешто што он не зна?!

Помиње Скобаљ, и Удовице, порекло увезано у виногорју.

Личи на рагбисту.

Има дунавске очи, причом оживљава владаре, враћа им глас и ход, и они опет иду у ратове, сабирање глава, сребра и харача.

Смедерево је грађено да буде престоница.

Само се још у овом граду може осетити како је ренесанса дотакла Србију.

Остали су прозори  Ђурђевог двора са стаклима из Мурана.

Привлачили погледе  Европљана још  у петнаестом веку.

Показује Јеринино купатило, претечу ђакузија.

И прича, како је српски Деспот правећи камене куле направио и акустичан двор у којем је уживао слушајући  дворског свирца, Кир Стефана Србина, са многим европским крунисаним главама које су овде боравиле.

Трговале, преговарале и обаћавале  помоћ у одбрани од Османлија.

Долазиле су и да се помоле над моштима Светог Луке, једног од четворице Јеванђелиста, првог иконописца и лекара, који је свој загробни мир имао и  у Смедереву.

Данас нас чува из Падове.

Књиге казују да је Ђурађ био висок, леп и снажан, господског лица, густе и округле браде, великих бркова и дуге косе.

Могао је тада имати око педесет и пет година.

Његове очи привлачиле су туђ поглед као што магнет вуче гвожђе.

Побожан и милостиве руке према ништим.

Врло присебан и речит.

dscn0910

Деспотица Јерина, Византинка од чувених Кантакузина, била је десетак година млађа.

Висока и витка, ситна али жива лица, с косом која јој је  у витицама падала  на плећа.

Имали су петоро деце.

У време зидања Смедеревског града најстарији Деспотов син Гргур има седамнаест година, средњи Стефан тринаест, а најмлађи Лазар једанаест.

De la Brokier их је видео 1433, у летовалишту Некудиму, и вели да су сва тројица пријатне спољашности.

Помиње и деспотове кћерке.

Старијој Катарини или Катакузини је отприлике петнаест, а њена млађа сестра Мара у ово доба није могла имати више од девет година.

Била је врло лепа, доцније кад је пошла за Мурата II, најлепша у свој турској царевини.

Око Јерине су исплетене многе мрачне легенде, по којима је деспотица мучила народ кулуцима, чак су и труднице морале да носе  тешко камење за зидање смедеревског града, а нико две године није смео јаје да поједе.

Коришћена су као везивни материјал при зидању Тврђаве.

Она је, наводно, својим младим љубавницима након проведене ноћи у неверству одсецала главе.

Браниоце Смедерева оставила гладне продавши жито!

Ћерку Мару послала у харем турском султану и наредила да се ослепе њени синови Гргур и Стеван.

И смрт јој је обавијена мистеријом.

Појела је, наводно, салату у коју је њен син Лазар ставио отров!

Историја, међутим, о њој сведочи као  о способној владарки, која је у државничким пословима помагала деспоту.

Али, народ к’о народ, ко му је годио, кући је лудо коло водио!

Упамтио Јерину као највеће зло.

И још прича, да је под њом и трава горела.

Спушта се мрак над Смедеревом.

Бубњи глава од бројки и прича.

И ликова који се нису измирили ни у историјским читанкама.

Волим те битке, где има ватре а нема пуцања.

Идем ка Дунаву.

И окрећем према Дубровачкој кули.

Срећем Милоша, поратног друга, једном сам рекао –  кад помињу народне хероје, увек помислим на њега.

Сад је директор школе, “Бранко Радичевић“, а кад би деца знала шта је све за српство  чинио,  данас би имала бар петицу из владања.

Сав је од храбрости и мишића.

Воли  воду, шаране и деверике из плићака.

Као да никад није био у Шибенику.

Нити  крварио, и писао опроштајна писма.

Хвали се успесима својих ђака.

Међу најбољима су у Србији.

Ноћ хладњикава, Дунав се раширио, наткривен маглом из Баната.

Из тополских шумарака искачу сенке и на половини реке утањају у воду.

Улице мирне.

Тврђава обасјана, и град личи на слику која је изашла из рама.

Сама кренула на изложбу.

Има ли нежнијег додира  од ветра из винограда?!

Чујем му корак, иако лелуја између грања.

Душа ми пријања за овај град.

У њему су дуга и биоскоп ту иза ћошка, на десет минута!

Толико ми и треба до Југова.

У ресторану  “Весели стомачић“ нисам био, али сам поред њега прошао насмејан.

И застао испред путоказа за Блажино сокаче.

Недалеко је винарија Јеремић, а испред ње Булевар пивопија.

То сам видео још само у Сибиру, да добри другови, љубитељи пива, улици у којој живе дају име пића које воле.

Е, то је тај дух, који градове одваја и призива да им се дође.

Метрополе су одавно појеле себе.

У њима сад живе само бивши људи.

Они што се гледају кроз прозор, и  рупицу на вратима.

Кад им умре комшија, обавезно питају – како се презивао?

Улазим у вилу Југово.

Камено здање, изграђено попут дворца.

Цале Антанасијевић ми прича о старом Смедереву, његовим свадбарским сокацима, виолинама због којих су риболовци заустављали чамце и заборављали мередове.

-Која ти је омиљена песма?

-Ој, девојко, Смедеревко…! – певушећи одговара конобар.

И приноси вино – смедеревку!

Пљуска нас Дунав, и наноси музику из доба старих лађара.

Није све отишло низ воду.

Оно најбоље је остало, само тражи да се препозна!

Сећање на богатство деспота Ђурђа, који је у своје време био међу најбогатијим владарима Европе, задржало се у веровању о благу проклете Јерине.

И данас се верује да испод Тврђаве  постоје неоткривени лагуми пуни злата, које је ту сакривено пред најездом Турака.

Уочи Ивањдана, кажу, небеса се три пута отворе над Смедеревом, и места где је закопано благо засветле плавичастим сјајем.

А у Дунаву, у увалама Дрешиног дунавца, између две аде, овдашњи аласи су годинама сретали Кемзу, чудовишно биће које је, по рибарским причама, нешто између рибе и човека.

Страшног је изгледа али добре нарави.

Никада ни једног аласа није удавило, већ би само претурило чамац, поцепало мреже, онда их одвлачило на дунавско дно и враћало на површину.

Они који су се сретали са Кемзом, сад трезни одлазе у лов.

Мало је познато да је Хелијева комета прошла небом над Србијом у јуну 1456, пре него што ће у децембру те године умрети деспот Ђурађ Бранковић.

И остало је веровање да је година у којој пролази комета година смрти, немаштине и глади.

По легенди, приликом градње смедеревске тврђаве направљен је живи ланац људи, који су из руке у руку пребацивали тешко камење.

Како се приближавао рок за завршетак радова и како су се примицали отомански освајачи, деспот Ђурађ је на почетку тог ланца, пожурујући градитеље, заповедао да не мора само камен да се уграђује, већ – сме и дрво!

Од уста до уста,то се преносило и на крају ланца, наредба је гласила – Смедерево.

Римски назив насеља на том месту био је Semendria!

Ноћ је била мирна, и отрчала као матуранткиња на први бал.

Ранораниоци већ шпартају улицом.

Јесен стисла зубе.

Раширио се дим изнад кровова малених кућа, оних у страни, што прве угледају сунце.

Овде људи имају времена за све, а ја ни за поздрављање.

Можда је то добро, брже ћу им се вратити.

Крећем ка вили “Златни брег“, некадашњој летњој резиденцији династије Обреновић.

У Смедереву је зову лепотицом.

А она мало лепша, зато је вила!

Најзначајнији симбол дворске културе и господства у модерној Србији.

Зидана у швајцарском стилу.

Кнез Михаило уредио парк око виле, засадио стабла кедра, дафине, магнолије, црног бора, кестена и платана.

И направио ергелу са најбољим пастувима.

Краљица Наталија волела са својом свитом овде да проводи време, нарочито после развода од краља Милана.

У вили су приређиване луксузне забаве, окупљала се најзначајнија имена српске уметности – Милан Ракић, Лаза Костић, Глишић, Сремац, сликар Паја Јовановић …!

Одржаване су и министарске седнице, доношени устави, укази о одликовањима и робијама.

Према писмима краљице Наталије, она је у овдашњим виноградима сазнала вест о венчању Александра са Драгом Машин.

Скоро седамдесет година вила је била  – смедеревски забрањени град!

Сада је споменик културе од посебног значаја.

У вили је боравио и Дијего Марадона.

Довео га Емир Кустурица, да га сакрије од превелике пажње јавности.

Тренирао је на стазама, куда су некада шетали кнежеви и краљеви Србије.

Дознајем, док би краљ Александар време у Смедереву проводио играјући крикет, или на купању у Дунаву, за које би се доносило специјално купатило из Београда, краљица Драга је прекраћивала време пецањем.

Никада није уловила ниједну рибу.

На изласку из Смедерева срећем аласе.

Машу ми као старом знанцу.

Испред њих девојка, налик на Драгу.

Кренули тамо где сам био, и где ћу опет доћи.

Не одлази се лако из овог града.

Остао у њему део моје душе, мораћу опет да му се вратим.

Прилазим Београду.

-Шта си ми донео? – пита Јаночка.

-Приче о добрим људима!

-Што их ниси довео, да и ми будемо бољи?!

– из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ, Горана Лазовића

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.