ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ПРАГУ: Мајстор и Магдалена

Goran Lazovic u Pragu (4)

Воли Магдалена да намигне  десним оком, док подиже зелену балску хаљину, загледана у Влтаву и уснули Праг.

И неће да се помери са прозора.

Она хоће да ме промаја убије, због оне две црнкиње које сам гледао на Тргу Јана Хуса, док су чекале некога ко неће доћи.

Чинило ми се да имају три пупка.

Те две црникиње испод чијих су  морнарских мајчица, у оном делу испод оковратника, пипуљале црне љубичице.

Држале су Кафку под пазухом!

И ја сам их гледао, као оног човека којег су јуче појеле птице.

Волео  несретник жену, а она љубила другога.

Дохватио  бомбу и одлетео  птицама у кљунове!

Праг не спава!

Не мирише на пиво, смрди на пијане матуранте.

Овде  нема бандера.

Улице осветљавају електрични фењери.

Goran Lazovic u Pragu (6)И под њиховим светлима, старе зграде и патина изгледају као чоколадне коцке.

Праг има око 2000 зграда од историјског значаја.

Гледају се отворених уста, док влтавски комарци не засвирају  негде око крајника.

Магдалена се напокон склања са прозора и улази у црну спаваћицу, из које куљају  облаци, дим и процветале кајсије.

Она, иначе, спава без ичега, тако најлакше заспи, пробуди се насмејана и гладна, кад руком пређе преко груди пожели кафу, и пита: – има ли сунца?

И сва је утегнута, као гардисти пред Старом палатом, који подсећају на моју младост кад сам први пут дошао у Београд.

У рубрици – име и презиме, двоумио сам се тада  шта да напишем.

Магдаленина спаваћица је погужвана, њише се као загрљај успешног погребног предузетника!

Данас је задушни дан.

Они који имају душу и немају никога обично рано одлазе на гробље.

Отуд се увек враћам као сироче.

-У доброј причи нетко мора умријети!- говори она, некоме ко је не чује.

У  ветар претворена.

Дува и на Тргу Јана Хусака!

Лепи градови имају нешто од  писама која се чекају.

Сва чворишта,самоће и лавежи, и све улице уливају се у сан.

Окрећем  се ка торњу са Астрономским часовником.

Пројектовали су га сајџија Кандински и професор Шиндел.

Постављен је на јужном делу старе градске већнице.

Показује дане, време и  свеце.

На сваки пун сат огласи се костур, који стомаком дозива смрт.

Прекопута је чичица који млатара главом.

И не допушта да се  смрт појави!

После се отварају двострука врата, и појављују фигуре  апостола који се врте у круг и благосиљају град.

Смрт звоњавом означава вођење грешника у пакао.

Раније је петао кукурикао.

Сада фанфаре означавају крај  апостолског благослова.

И народ се окреће.

Као Магдалена у мојој глави, док ме завлачи  под  јастук.

Крије ме од себе, и чува од  песама које је заборавила.

Пред катедралом Св. Вита старица продаје балоне.

Goran Lazovic u Pragu (2)

Има капу у бојама дуге.

Нема једну руку, за  онај патрљак везала неколико балона, међу њима један у облику срца.

Врата катедрале тешка, тежа од туча, тешка као смрт, огромна и најлепша која сам видео.

Запиште кад се отворе, као вранино пиле кад му орао дође у госте.

Витражи Алфонса Мухе привлаче сунце.

Лелуја пламен свећа, тишина скупљена  пред олатаром, разливена  по поду и ћошковима, има је и на куполи, а одатле  бљесак, оштрији од игле, пада на “Христово распеће“.

Христ  воздигнут, у ранама, осећам бол и мирис крви, и јаук његов спушетен на  глави која носи мој осмех.

У катедрали је гроб светог Јана Непомука, а у крипти земни остаци Карла Великог.

Праг има стотињак богомоља и око 95%  атеиста!

Уским пролазом  долазим  до Златне улице.

Пролаз није бесплатан.

У њој су  живели алхемичари са двора Рудолфа II.

И на том месту, где је у 16 веку обрађивано и трагано за златом, Кафка је написао  најлепше странице.

На спрату плаве  куће са бројем 22 живео је са сестром.

Нису то куће, то су  кућице  поред готичких бедема, прављене по мери великих мрава, претворене  у продавнице сувенира и музеје.

У  њих највише залазе они што воле шалтере, редове, који су били  примерни чувари магле у време раног буђења комунизма.

Они увек знају кад ти неко није дошао!

И од кога ти је стигло писмо које ниси примио!

Они не купују само сувенире, него питају: – пошто је продавница?

Кад их ошину дан и ветар они се усправе, криве вратове, и гледају чија им  је сенка иза леђа.

Провлачим се кроз гужву, и стижем до Музеја играчака.

Странкиње  у туђим градовима  су као гоблени, и сестре нерођене!

Тако се и гледамо, и обострано нам мило што се не познајемо.

Овде ми  недостаје Параџанов, луди Сергеј, који је попишао  ветар.

Сваки његов филм гледао сам босоног.

Сад ме прехладе моле да их не разболим.

Од њега сам научио и  да купујем лутке на бувљим пијацама.

Кад их приносим кући, стављам им руке преко очију.

– Досадило ми  да будем велики! – говорим дечаку који носи моје ципеле.

Праг има музеје комунизма, трамваја, тортуре, чак и музеј димњака.

И излазим из најчудније улице, у њој не могу два  човека да се мимоиђу.

Семафори регулишу кретање, и ред  дугачак, као да деле бонове за бесплатну сахрану.

Улица  од  пола метра, пространија од многих брачних кревета.

Магдалена прича:-Праг  је љубазнији од својих грађана!

Изговорим ли, нехатно, “хорошо“  чудно ме погледају чак и они који нису одавде.

На мојој црвеној мајици пише СССР!

Неко у тим словима види Јана Палаха, који се спалио у знак протеста против совјетске окупације, 1968!

Једна  Чехиња ме гледа спуштене главе.

Додајем јој упаљач и уместо да захвали, она се претвара у малу псећу њушку.

Показује ми  језик,  и замиче.

Леп  је ово град, као Магдалена кад крене на посао!

Спуштам се, идем ка Карловом мосту, кораком којим  дезертери трче у рат.

Могле су ове жене мало и да се украсе.

Можда то нису оне, него фармерке, изанђале сукње, избледеле мајице и провидне блузе које желе само да се проветре.

Једна двоспратна госпођица има штикле ниже од балкона.

При сваком кораку направи крофну на уснама.

На њој све игра, све пуца, стегнута је до бола, и то је вероватно боли.

Кад она уђе у море, китови одлазе на сунчање!

Чекам трен кад ће да одјекне  експлозија!

Црни облаци стижу са видиковца.

Пре њих је дошла киша, која је од Магдаленине косе направила хидроцентралу.

Она се чешља, прстима.

Говори да се окренем, мало је стидећа кад је врела.

Она не зна да сам крај ње струјно коло, не зна ни да је у овом граду својевремено живео Маркс.

Прашки Стаљинов кип био је највећи на свету, тежак само 1400 тона.

По наредби Хрушчова, дигнут је у ваздух оне године кад сам се родио.

Праг је обична варошица кад Магдалена брише леђа.

Кад спадне пешкир и открију се њене мале груди, влтавски ветар завесу подигне до плафона.

Тад се претворим у громобран, у  кључ, постанем ролетна, и председник месног одбора  за сунце.

Не дам никоме да је гледа, никоме док се не осуши.

Испод Карловог моста је чешка Венеција.

Влтава има осамнаест мостова.

Пуно бродића, и мало мање капетана него туриста.

Statue de Kafka par Jaroslav Rona, Prague, Republique techequeТајна Карловог моста, украшеног са тридесет барокних статуа, налази  се на средини 515 метра.

Ко хоће вечно да буде вољен, треба жмурећи  дотле да дође,  да се окрене према реци.

И да на том месту остави “ вечни пољубац“, са жељом која се не изговара гласно, да поглади кип Св. Јана Непомука, и помилује бронзаног пса.

Они други, које је љубав изневерила, тврде да ово место не доноси срећу.

По препоруци астролога, градња моста је почела у 5. 31 сати, 9. 7.1357!

Кад је завршен, Карло Велики, по чијој наредби су све градске куполе позлаћене, први је преко њега прешао, а за њим ишла колона жена.

Он  је скоро све ратове добио женидбама.

Данас бракови у Чешкој не трају дуго, сваки трећи је – бивши!

У подножју је Кафкин музеј!

На левој обали Влтаве, у крају званом Мала страна, Hegertova cihiela 2, испод највећег краљевског дворца на свету.

Зграда двоспратна, испред ње велико двоструко  слово К.

И фигуре два гола мушкарца који уринирају у фонтани у облику Чешке.

Требало је пуно памети да се смисли ова глупост?

Ти голи мушкарци могу  млазом да испишу реченице из Кафкиних књига.

Да напишу, и:-Магдалена, кога си сањала?!

Само треба послати  СМС, са жељеним текстом на одређен број.

Неколико Немица чека да им се жеља испуни.

Нестрпљиве су, и врцкају.

Пришле су  фигурама  у часу када је  кренуо млаз.

Водене, вероватно Кафкине реченице, заплесале су по њуховим набреклим недрима.

Ох, како су подврискивале, гласом који живи иза прозора куплераја.

У Музеју кафкијанска атмосфера.

Сваки детаљ дочарава клаустрофобију и безизлазност.

Анимације су  направљене од Кафкиних цртежа.

Сличне је стварао Пушкин, такве  сад потписује Орхан Памук.

Систем постоји да му се служи.

Послушан човек не уме више да се исправи.

Видео инсталације се гледају кроз решетке.

Човек хода а на леђима му се урезује:- слушај свог надређеног!

Понекад одјекне  звук  украден из нотног система тек пробуђених сова.

И нестане, у гомили Кафкиних фотографија, писама и бележака.

Изложени су рукописи, дневничке белешке, и преводи.

У рукопису “Процеса’‘ скоро да нема исправки и прецртаних речи.

Кафка је слово Т писао као мали гробни крст.

У његовим писмима оцу Херману, то је приматније од подвучених речи.

“Не желим да штампам доказе моје слабости, а опет и немам снаге да уништим те доказе своје самоће“.

Неколико црних старинских телефона постављено уоколо.

Кад сам подигао слушалицу, неко је рекао:- овде си безбедан!

Црнило пред очима, док се промаљала реченица  испод цилиндра:

“Живети,значи долазити и никад не стићи“!

Глас  висок, као  звук бомбе која је прва пала на Берлин и усмртила слона.

И шуштав, слогови пригњечени паузама.

Од  њих се диже коса, глас пристигао са друге стране свако питање претвара у процес, монаде страха и лудила клизе низ крвоток.

Ходник испуњен ладицама са именима Кафкиних јунака.

По узору на његов незавршени Дворац, огледала бљеште са свих страна.

У Музеју је изложба – The City of K. – Franz Kafka and Prague!

Први пут постављена 1990. и подсећа да је 1963. у  Чехословачкој одржан Конгрес посвећен марксистичкој критици Кафкиног стваралаштва.

Кафкин црни капут има кратке рукаве.

У њему су  непотрошени пољупци и руке Милене Јесенске.

-Зашто је прљав зид испред Музеја, тамо где стоји Кафкина слика?- пита Магдалена.

Таксиста ћути, мисли да је Рускиња, од оних које траже да их са аеродрома одвезе право у бајку.

У Синагоги живи и шири се Кафкин мит.

На западном делу дворане је стаклени сандук са две камене плоче на којима је Мојсије примао заповести.

Мале светиљке обасјавају сандук и  пале се о годишњицама великих умова.

Једна светло је Кафкино.

Староградски трг пун кафића.

Помешале се музике и пића, Магдалена прича о жутој хаљини коју је видела на Вјенцесловом тргу, на углу Јиндришске, где је Кафка радио као чиновник.

-И како ћу завршити у твојој причи? – пита.

-Да знам, радио бих као продавац хаљина!

-Можда је најбоље да ме трамвај прегази као оног из “Мајстора и Маргарите“! Или смисли нешто елегантније, без крви. Да не будем ружна!

Гледамо ка згради Kinsky!

У њој је Кафкин отац држао трговачку радњу, и паре закључавао са три катанца, исто као што  је чинио и у породничној  кући Опелт, на углу Староградског трга и Париске улице.

Ту, у рококо згради,  била је  и Гимназија, немачка, коју је Франц похађао.

У ренесансној кући  “U Minuty“, на броју 2, живео је пре него што се разболео и преселио у суседство.

У истој линији, само мало ниже, на броју 17, испред кућног улаза, пише:

“Овде, у овом салону госпође Берте Фанте, Алберт Ајнштајн, професор прашког Универзитета од 1911 – 1912, утемељивач Теорије релативитета, добитник Нобелове награде, свирао је виолину и упознао своје пријатеље, познате писце: Макса Брода и Франца Кафку“.

У Старом граду, Народни 20, Кафка је расправљао о филозофији! – подучава нас свезнајући  конобар.

И гледа у Магдалену, и очи му шетају око њених усана, и спуштају се на пиринчана поља која су синоћ дрхтала.

Сад јој треба огледало.

Goran Lazovic u Pragu (3)

Хоће да се намаже неком кремом и постане невидљива.

Прети да ће се претворити у вештицу!

-Тоалет је чист, само смо тренутно остали без папира!- каже конобар.

-Током Другог светског рата, британски војници су добијали три листа тоалет-папира дневно, а амерички двадесет и два, говорим му тихо, да не препозна одакле ме ветар донео.

-Американци су моја браћа, пуно воле пиво!

-И Праг, овде их има више од 100 000! Они уживају а ви служите, лепо подела посла.

-Не, господине! Они увек оставе бакшиш!

Уживам кад ме људи не разумеју, нарочито кад их напустим у убеђењу да смо истомишљеници.

Застајемо крај излога где се продају чаше од плавог кристала.

Поред њих флаша са молдавским вином!

И настављамо ка пивници “U Kalichi“.

У њој се одмарао и опијао Хашеков добри војник Швејк, који се овде продаје као лутка.

Има га и у облику флаше, књиге, кецеље, пиксле, капе, привеска.

Магдалена га је нашла и на једном грудњаку.

-У прашким пивницама има места само ако је неко од редовних гостију преминуо! – обраћа нам се насмејани власник, који показује на празан сто и жели добродошлицу.

Да је Христос причешћивао пивом и воду претварао у пиво, историја би била срећнија!, пише на зиду.

Мирис  кнедлочки и прашке коленице , чувено колено, која се припрема у тамном пиву, и са њим једе уместо салате, излази испод стола и  завлачи се у ноздрве.

Пиво се точи у потоцима и слатко је као загорели живот.

Наручујемо по криглу пизењског.

Пију га и винопије, нарочито оно лагер, са 4% алкохола, чије је деловање на мозак сразмерно броју сати проведених у пивницама, које раде до јутарњих сати.

Пивничка пословица каже  – боље да овде осванете, него да вас жена пита где сте били!

Магдалена помиње кобасице које смо јели на Вацлавским наместима.

Од тада је усне сврбе.

Пијемо и чувену береховку, направљену од двадесетак врста лековитог биља.

И покушавамо да се излечимо једно од другог!

Нисам за ту болест ни знао, први пут сам  је видео у њеном осмеху поред Леноновог зида.

Чешки полицајци су га у време комунизма често фарбали у бело и сиво.

Увек је освитао исписан.

И светлео, у некадашњем седишту Хабсбуршке монархије.

Улицама испред њега, шетали су Сметана и Дворжак.

У Estates teatru изведена је  1787. Моцартова опера  Don Giovanni.

Велики маестро је те ноћи дириговао оркестром.

Рилке је, ипак, отишао одавде  кад су сви мислили да за одласке нема снаге.

Живот му се претворио у лутање, од Трста до Санкт Петербурга.

У туђим градовима је понављао:-што даље од Прага!

-И Кафка је хтео да оде?- каже Магдалена.

-Сањао је да се пресели у Тел Авив, да отвори ресторан и буде конобар.

-Он није био чудан, него посебан човек!

И часнији од онога који нам је у пивници наплатио переце које нисмо јели.

Амерички фастфудови су начичкани у центру.

Девојке носе руже и једу колбасе са сенфом.

И воле кучиће, окрену се за сваким страним псом!

Магдалена узима сладолед, карамелови похар са преливом карамеле, чоколаде и ораха.

Гледаћу је кад буде јела супу!

Сладолед у њеној руци  личи на молбу да спустим ролетне.

Поред цркве Св. Николе само ја и моја сенка.

Не пуштају без карте на којој је цена од седамдесетак круна невидљива.

Колико ли кошта исповедање?

Цркву зову и свадбеном тортом.

Била и лепша, него цар Јосиф Други наредио да се украси уклоне.

У њој су до ослобођења живели чешки партизани, и гледали у Св. Бенедикта и Св.Николу, чији их је бакрени кип посматрао са главног олтара.

Ко ли је тих дана,  и, година, више жмурео?

У цркви су барокне оргуље на којима је свирао Моцарт.

Четири године после тога, на њима је свирана миса за упокојење његове душе.

Магдалена ме чека у башти кафеа Кафка.

Испред куће у којој је Франц рођен.

Права кућа је давно изгорела, остала само улазна врата.

Сад се ово место зове Трг Франца Кафке бр. 5!

-Можеш ли да замислиш да је сад 1919. и да сам твоја Милена Јесенска? – каже Магдалена.

-За то ми треба мало јесени и једно твоје писмо!

-Нема више ко да ми их пише. Читала сам она које је отац слао мајци из војске. Мирисала су на љубав.

Отишли смо брзо у нашу малу собу.

-Ти си те године била тајно удата за Ернеста Полака! – рекао сам Магдалени.

Живели сте у Бечу. Себе сам сматрао ружним, лоше обученим и неспособним за брак. У октобру ми је стигло твоје писмо, тражила си дозволу за превод мојих прича. И после два месеца смо били на Ти!

-Ти си најчуднији човек кога сам упознала, и ништа ме у животу није тако променило као један поглед до твог срца.

-Имала си тада двадесет и четири  године.

-Ти само тридесет.

-Јуче сам те сањао. Једва да више знам шта се потанко дешавало. Само још

знам да смо се непрестано преображавали једно у друго, ја сам био ти, ти си била ја. И да знаш, умрећу  1923!

-И ја ћу тад да се разведем!

Устао сам и навукао ролетне, да докажем да сам жив.

-Са Максом Бродом  редовно сам одлазио у ноћне клубове и борделе, пио пиво и купао се го у рибњаку.

Заводио  раскалашну келнерицу Јулијану Сокол.

Играо билијар, и био са Хедвиг Вајлер, била је из Беча, и имала само осамнаест година.

Прве еротске доживљаје осетио у нашој кући, гледајући девојке које су нас служиле.

Оно што си ти мени, Милена, мени ван овог целог света у којем живимо, тога нема на свим тим свакодневним парчићима папира које сам ти послао.

Та писма, таква каква су, не помажу ничем, него служе само за мучење, а ако ни мучења у њима нема, онада је  још горе.

-Најчудније од свега је што једноставне ствари упознајемо тек на крају!

Магдалена већ стоји крај прозора.

И мрак је гледа, као дан кад је први пут угледала свет.

Има младеж на леђима, мало блеђи од јагоде.

-Нећу више, ово ме боли. Ко је стварно била Милена?

-Имала је ритмичан ход и у младости није била лепа. Понекад се облачила као Исидора Данкан. Волела цвеће, студирала медицину, после књижевност. Бавила се спортом, превођењем и новинарством.

Била удата и за Јеромира Крејцара и са њим добила кћерку Јану.

Комуниста, имала  неколико љубавних веза и са женама, експериментисала и са дрогама. Примљена у Комунистичку партију, 1936!

-Сећаш се кад смо се срели у Мерану?

-Тад сам инсистирао да наша преписка престане!- одговарам.

-Али, још две године после тога, ја сам ишла на пошту и чекала твоја писма.

-Бесмислено је писати писма ако их не очекујеш!

Goran Lazovic u Pragu (1)

Магдалена подиже ролетне, Влтава заклоњена крововима иза којих сунце изгледа као неупаковани поклон, огољено и хладњикаво у близини и сировости.

Имамо један часовник и боље да га немамо.

Показује време од јуче.

На њему се Магдалена огледа, сва у црном,и  пенушавија од црног пива.

-Нећу о теби да говорим, не зато што то није моја ствар, то јесте моја ствар, него нећу о томе да говорим!

-Верујем ти, јер волиш жене које се налазе на безбедној дистаци од најмање шест сати путовања возом! – одговара Магдалена.

Стижемо до Вишехрадске улице, где се источно од Вацлавских намести  налази Ново јеврејско гробља, Olsany.

За улаз ми, сходно тардицији, треба кипа, за на главу!

Гробље је подељено  на два дела, десно – јеврејски улаз, на великој раскрсници, а на улазу до зида, у алеји 21, у првом реду је гроб Франца Кафке.

Споменик једноставан, од белог камена.

На њему су имена његових родитеља, Хермана и Јулије, и савим при дну плоча посвећена трима сестрама које су умрле у концентрационим логорима.

На супротној страни почива Макс Брод.

Кафка је умро у снаторијуму Kierling у Бечу, 3. јуна 1924.

Тело му је пренето у Праг у залетованом ковчегу.

Сахрањен у среду, 11. Јуна, у четири поподне.

Сат на општини се тада зауставио на то време, а гробљем одјекивао врисак Доре Дијамант, његове љубави, са којом је живот започео у Берлину, 1920.

Прилазе на чувар гробља, погурени старац, пун благости и неба у очима, и млади погребник, висок, преплануо, мишићав и ћутљив.

Разговарамо на неком непостојећем језику, али се разумемо.

Магдалена не скида поглед са погребника.

Старац пита да ли смо били у улици Na prinope.

Тамо где су вилењаци, змајеви, вештице и алхемичари његова кћерка, најлепша на свету, плеше на штулама и добро зарађује.

Зачуђен је како је нисмо видели.

Магдалена и млади погребник су одједном нестали.

Видео сам само како замичу иза великог црног споменика.

Старац ми показује фотографију војвоткиње Либушке, која је са мужем Пшемислом била заштитник династије.

Утемељила  Праг, народ је заборавља, али он је помиње.

Магдалена се враћа, без погребника.

И старац одлази.

На уснама јој размазан кармин.

И коса мало рашчупана.

Марамицом прелази преко Кафкиног споменика.

-Шта си му урадил?-питам.

-Ујела га мало за горњу усну?

-Зашто?

-Зато што личи на човека који ми је украо невиност!

У таксију поправља кармин.

Узимамо већ спаковане ствари и одлазимо на аеродром.

Праг с висине личи на моју мајку кад игра коло свадбарско.

Сав је окренут према небу, и раширен, једва да стане у наручје.

Кад смо слетели у Беч, где нам се путеви одвајају, Магдалена је питала:- где ме водиш?

Ћутао сам као она кад се вратила без погребника.

-Шта ћемо на железничкој станици?

-Овде је Милена Јесенска радила као носач!

-Песниче, је ли она волела Кафку?

Загрлио сам Магдалену,и рекао;- поздрави мужа!

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.