ГОРАН ЛАЗОВИЋ У МИНХЕНУ: Октобарфест, Соњечка и Буковски

10653615_838149712874258_7074258643128552706_n

Соњечка се извлачи из моје прве реченице коју још нисам ставио на папир и одлази у купатило да се очешља.

Заборавила је да немамо кафе и да ће данас падати киша.

Јутро се пење уз степениште и за њим корача неколико пензионера.

Миришу на врућ хлеб, и пењу се као да пролазе поред куће погребника.

Паковали смо се читава два поподнева.

Минхен је ипак даљи од сваког завичаја.

Треба до њега стићи, а најтеже је ићи тамо где те нико не чека.

Истина, синоћ ми је у гостима био покојни деда.

15790_838149602874269_8943328123400035581_n

Оставио мало краљевих пара, да ми се нађе за пут, помиловао ме и упутио како да се понашам, ако ме Немци упитају:-чији си ти,мали?!

-Ево ти и шајкача, да не покиснеш! – рекао је на поласку. Октобар је ово, не знаш ти шта је Немачка!

-Немој! – узвратио сам. Како ћеш се гологлав вратити у гроб?!

Пре него што је изашао кроз затворени прозор, окренуо се, заврнуо ланену кошуљу која белог дана није видела од педесет и треће.

И показао неколико ожиљака испод срца:-чувате ли на сигурном ону моју Медаљу за храброст?

Климнуо сам главом, не откривајући да је то парче гвожђа мој нерођени син продао и једва купио кутију цигарета.

Соњечка лепрша као пауница.

Накинђурила се, намирисала, чак је и ноге обријала, без тога се у Минхен не може, као ни без црне спаваћице коју је испеглала и која јој најлепше стоји кад није на њој.

Говорим:- тако дотерана не можеш ни у једну моју реченицу! Упрљаћеш ми мисао и опоганити књигу!

Због тога ме задиркује на граници, где ме мађарски цариник пита колико имам пара и дувана, и носим ли нешто од оружја пријатељима на поклон?!

Да међу Немцима имам пријатеља, сигурно бих се другачије презивао!

Гледам у Соњечку која ме не гледа.

Буковског држи у рукама и кад год га стави у крило, штрецнем: знам добро тог покварењака, блудног сина и никад не знам шта ће му пасти на памет.

Цариник је опчињен Соњечкиним грудима.

Радо би их задржао на детаљан претрес.

Види се то по његовим брковима, и погледу који се ломи испод Соњечкиног врата и претвара у крик вепра којем би био довољан један додир, да га ослободи мушког лудила, због чега је румен и збуњен, и сав претворен у набреклу жилу.

Машемо царинику који ми, вероватно, кроз зубе, пребројава фамилију.

И улазимо у зелену Мађарску, равну и угланцану, чије бих свако слово могао да употребим као зачин за љути паприкаш.

Нижу се чарде поред пута, нуде гурманлуци, пролазимо поред плантажа зове, ушеширених госпођа на бициклима, срећемо и трактористе на њивама, понеку гуску и бабе како диване пред капијом, у сред октобра.

10704104_838150702874159_9113169375735745618_n

Соњечка спава, само је онај чудак у њеном крилу будан.

Какав би то Буковски био, да није главом окренут према њеном међуножју.

На педесетом километру од границе, зауставља нас полиција.

Тражим длаку у јајету, да им поклоним.

И они траже исто, зато се налазимо у псовкама које нико неће први да изговори.

Показујем им и моју легитимацију, какав бих писац био без тога?

Сигурно бољи него што јесам.

Полицајци мисле да смо колеге.

Одједном, резервна сијалица престаје да буде проблем.

Гледам у сијалицу које нема и видим како сија!

И тек негде испред Беча, Соњечка отвара очи, онако како бродаревске нане откривају пенџере.

Протеже се, и Буковски јој пада пред ноге.

Флоберовски цијуче:-живот је толико грозан да се једино може поднети ако се избегава!

Још ми се поверава:-гледао сам у њене груди и све остало и мислио каква греота што је луда, каква греота…!

-Ко си ти, човече?- питам.

-Ја сам ти, лепи мој, посебна сорта будале!

Стежем управљач и не успевам да будем тих.

Беч ми је с леве стране рамена.

224838_838180252871204_4495886259708561858_n

Кад год овуда пролазим, срце би да се помери мало удесно!

Блискост између мене и овога града се изгубила на једном плочнику, једне зиме, када ми је једна девојка рекла:-нека су вас бомбардовали, жао ми је само што сте преживели!

Била је лепа, рођена Бечлијка, начитана, и учинило ми се да има све у животу, недостајало јој је само пуно среће.

Недалеко одатле, са једним Албанцем пио сам јутарњу кафу.

Кад је позвао конобара, из новчаника су му испале икона и Титова фотографија.

По занимању је био добар човек и препродавац карата пред бечком Опером.

Од њега сам и чуо причу о баби из околине Великог Градишта.

Имала је осамдесетак година, синови је довели у Беч да им чува децу, и таман кад су помислили да ће уштедети, баба је преминула.

Кад су израчунали, испало им најјефтиније да је умотају у тепих, ставе на кровни гепет аутомобила и превезу у завичај.

Границу су прешли без тешкоћа.

После изласка из кафане, где су се окрепили хладним пивом, видели су да нема аутомобила.

Тражили су га даним, тражили и још га нису нашли.

Соњечка узима цигарету.

Додајем јој медено срце.

Кад видим како се радује, пожелим да упитам:-ко ти је умро?

Буковски јој на недрима.

Запенио према мени:-постоје жене које имаш, а немаш. Које су увек ту, а никад нису, које те гурају а чувају и због којих си мртав, а жив. Од таквих се не одлази!

Опуштен сам и укрућен истовремено, на махове, као кишни пљусак разблажен стидљивим сунцем.

На Marienplatzu, који зову срцем Минхена, гужва: измешали се језици, сендвичи, капе и мараме, неколико насмејаних девојака у фереџама разгледа излог парфимерије и поред њих мушкарац са лулом из које не излази дим.

Сјатили се свирачи из целог света.

Жонглери и живи кипови, продавци птица и вунених бомбона.

Немци су у баварској ношњи, и млади и стари, носе чувене капе tirolerhute, које на врху имају чуперак од козје длаке.

Миришу беле кобасице.

Чувени vajsevurts специјалитет од пола метра, мало дужи од девојачког сна!

Пегаве Баварке пролазницима деле немачке заставе и балоне на којима су исцртане пивске кригле.

Поклон бих можда и узео, али учтиво одбијам, да не бих испрљао оне модре звезде испод дедине ланене кошуље.

Соњечка иде за мном и говори да сам грозан!

Буковски се церека из њене торбе.

Кад чујем тако тужне баладе, просто ми дође да неко пати за мном!

Овај трг се некад звао Schrannenmarkt.

Био место где су долазили сељци, куповали и продавали, без ценкања.

Северном страном доминира неогрчка зграда дворане Neues Rathaus, коју зову Новом, направљена у 19. веку, чију фасаду украшавају статуе баварских владара и других великана.

На торњу високом 85 метара је чувени glockenspiel, састављен од 43 звона, у којем су постављене механичке марионете, које приказују сцене из негдашњег Минхена.

Соњечка одлази на врх, лифтом, док се играм са цигаретом међу прстима и гледам у зграду старе дворане из 15 века, Altes Ralhaus, где је и музеј играчака.

У близини је минхенска катедрала Frauenkireche, скоро два века млађа од Милешеве.

Тихује на месту где је био романички храм Marienkirche.

У њој је гроб цара Лудвига Баварског и чувено – ђавоље стопало, мистериозни отисак на поду цркве, који само невини смеју да нагазе.

Зато је тако добро очувано.

Протрчава девојка у јакни шећерли боје.

Маше за неким ко се не окреће, и виче:-стан’, болан! Бабо ће те убит’ ако ме изгубиш!

Минхен је највеће светско село, од милион и по становника: трећину чине странци, дошли из малих и мало већих вукојебина, да засладе живот радећи махом оно што никада не би радили у завичају.

Соњечка се распричала.

Она увек после освојеног врха изиграва алпинисту.

И добије лудачку жељу да се попне на све што угледа.

Зато је молим да ме не гледа.

Узима огледалце и док се гледа, Буковски цвили:-љубав је бајка за будале!

Marienplatz је назван по Маријином стубу, саграђеном 1638.

У част Мајке Божије и захвалност за заштиту града од шведске опсаде, током тридесетједногодишњег рата.

Градска дворана позната је и по сату са фигурама које свакодневно од марта до октобра , у 11, 12 и 17 часова, приказују два важна догађаја из минхенске историје: венчање Вилхелма Петог са Ренатом вон Лотхрингер, и прославу поводом престанка епидемије куге.

Дворана је саграђена почетком четрнаестог века, али је изгорела и поново направљена, да би током Другог светског рата опет била уништена, до темеља.

На тргу је и најстарији водоскок – Fischbrunnen, усамљеник међу минхенских 1200 фонтана!

-Како се осећаш?- пита Соњечка.

-Као страни војник пред руском границом!

-Хајдемо у кревет!

-Пробудићу се у истом животу у којем сам и заспао!- одговарам.

Нашао си оно што волиш и пусти да те то убије, добацује Буковски.

Сагињем главу и крећем ка Карловом тргу, чувеном по капији Карлстер из 14 века, која означава улаз у пешачку зону.

Трчкара Соњечка као бела фока по бајкалском камењу.

Капија има грчко име – Пропилеји!

Прекопута је најлепши булевар који води до Капије победе, коју је подигао Лудвиг Први, у част баварских војника, по узору на Константинову капију.

У близини је и Палата правде, монументално здање грађено у стилу италијанске ренесансе.

Сижемо и до Порселина, фонтане направљене у облику дивљег вепра.

Ово је копија, а оригинал дело Пјетра Токе, из 1634!

Док је радио, гледао је у Колидонског вепра, биће из грчке митологије, који је породици Медичи допремљен из Фиренце.

Ко протрља његову њушку, вратиће се, кажу, опет у Минхен.

Није ми до трљања!

Соњечка се прави мало невина.

За нешто више нема ни аргумената!

Подучава ме да је ову скулптуру описао Андерсен, и то као – The Bronze Hog!

Док гледам у бронзаног вепра, Буковски пита:-које је боје љубав?

-Боје гласа најдражег имена! – одговарам, речима песника којег никад нећу упознати.

Хвата ме за руку, змијастим прстима, додирује за рамена, уморна и поспана Соњечка, и води према катедрали Наше Госпе.

Пред улазом осећам мирис пелена.

Окрећем се и гледам у два торња висока 99 метара.

Имају зелене куполе на врху.

И немају птица.

Катедрала је у готском стилу, пуна уздаха и злата.

И смерних сестара, које нам на излазу објашњавају како да дођемо до цркве Светог Петра – Peterkirche!

Она је најстарија у Минхену.

Саграђена у 12 веку, има 7 звоника, позлаћен олтар, а керамичар Карл Валентин поставио два часовника, да два бића упоређују тачно време.

Палим свећу за Буковског.

Он је рођењем постао Немац, и тог чина се није одрекао ни у пићу.

-Да ли сам ја онај што је некада живео овде?- пита.

Соњечка ми ставља руку на уста:

-Волим те због свих жена које ниси волео!

Буковски се крсти са обе руке:-ја стварно немам љубав коме да дам, али и немам никога ко то заслужује!

У једној од излога, удовички уцвељена, Фантеова књига – Чекај до пролећа, Бандини!

Нису ни Немци нарочито склони читању.

Књижаре су им такође претворене у ситничарнице, мада има и оних у којима се не продаје ништа осим књига.

Оне су махом празне, или пуне продавачица са наочарима и сјајним зубима, направљеним, вероватно, од скупе керамике.

Улицом шикља мирис пива, као да ми пена улази у уши и кипи низ тело.

Прилазимо чувеној пивници Hofbrojhaus.

Отворена је 1589.,обнављана неколико пута, Хитлер је у њој основао своју Националсолијалистичку партију, на трећем спрату.

Пред две хиљаде људи, 24. фебруара 1920.,изложио двадесет и пет тачака хуманог програма, чиме је Немачку радничку партију ставио под скут.

Овде је, такође, смишљен и пивнички пуч, у ноћи између осмог и деветог новембра 1923, када је Адолф покушао да изврши државни удар.

Пиво је те ноћи текло улицама Минхена.

И мирисало на крв!

Данима су после ватрогасци и полицајци просипали млевени креч и отклањали смрад.

На првом ћошку одавде, живео је Моцарт.

У згради прекопута становао Лењин.

Минхен је био и Вагнеров град, 1864!

Он и Лудвиг Други били су у телесној љубави иако је овај други био верен са Софијом Хабсбуршком, а Вагнер од њега крио свој брак са кћерком Франца Листа.

У поређењу са њима, Буковски је недоношче!

-Што ми је мање требало, боље сам се осећао! – уверава ме и завлачи главу у Соњечкин џеп.

Она га милује, глади, као некад мене кад сам је лагао да је не волим.

-Волим жене које нису до крви нажуљане искуством! – поверава ми се блудни син.

И то у сред Баварске, која није одувек била део Немачке.

Дуго су је држали Французи и Аустроугари, да би преваром припала Пруској.

Несрећни Лудвиг Други, који је са осамнаест година ступио на престо, био је њен најпознатији владар.

Удављен је у језеру Штарнберг, 1886!

Идемо према Београдској улици, која је пуна карираних стољњака.

Сунце се крије иза оголелих платана.

Показује кутњаке и режи.

У овој улици нико не говори српски, чак ни увеле руже.

Она има само српско име.

Добила га је по подвигу војске која је одбила турску армаду до границе код Сремских Карловаца, а како је Београд био познатији , улица је названа по њему.

Баварци су врло конзервативни и наклоњени цркви.

И бледи, кад нису пијани.

Код њих важи правило – ако не пише да је дозвољено, сигурно је забрањено!

Ово је снобовски град.

Најснобовскији!

У њему и данас цветају Ван Гогови Сунцокрети!

Град који нема просјака.

И чије је Национално позориште – Nationaltheatar – кућа Опере и балета, на Тргу Maks – Jozef, трећа по величини у свету, иза париске Бастиље и варшавског Великог театра.

Коначно, налазимо место у једној малој крчми, где гости под старим крошњама, минхенску разгледницу чине сјајнијом.

Те баште зову и подрумима, јер су пивари дуго складиштили пиво на подземној температури, а после почели да га точе пред гостима.

Тај процес је за њих свети чин.

Тела се на хладноћи скупаљају, а пијанци на топлоти не знају шта причају, говорим Соњечки.

Ћути господствено и уснама иде за мојим погледом који се зауставља на рубу великих кригли, чија пена кваси недра бедровитих конобарица одевених у народну ношњу прилагођену мушком оку.

Оне се смешкају.

Оне врцкају.

Носе по петнаест великих кригли одједном.

И новчаник не држе у деколтеу.

То је простор који чезне за ширином, и миловањем.

-Ау, каквог ли ужаса ићи истим путем као и остали свет! – шапће Буковски, док обилазимо пијацу Victualienmarkt!

Празник за чула.

Нема ценкања, ни бирања.

Гледање се не наплаћује.

Овим улицама је ходао и Ђорђе Вајферт.

Био суплент Велике пиварске школе у Vajenstefanu, недалеко од Минхена, града у којем је 1977., договорен распад СФРЈ, на састанку чувене Групе Bilderberg!

Непознати младић прилази Соњечки.

Ошишан на ћелаво, утегнут и модерно одевен.

Мајица на којој пише КОСОВО РЕПУБЛИКА чини га ширим него што јесте.

Пита, како да стигне до Begenhauzena!

Не зна он да је тамо сахрањен Фазбандер, не знам ни ја где се то налази, и ми га упућујемо према полицији, на другој страни улице.

Насмејао се кисело и уз осмех, рекао:- ћипша ноне!

За њим је потрчао мој покојни деда, у оној ланеној белој кошуљи, да га приупита:-знаш ли, синко, да радиш још нешто, осим да псујеш и палиш цркве?

И напокон, стижемо у Therezienvajs, место где се одржава пивско лудило.

То је тај Октобарфест који окупи, оголи и напије милионе људи.

Има врелог пива и шупљих кригли.

Видео сам и морнара Попаја, двојицу седих мушкараца како се страсно љубе, угледао ходајуће буре и неколико пољских болница оспособљених за брзо трежњење.

Соњечка гледа у господу с лептир машнама и белим шеширима.

У даме са карираним хаљинама на трегере.

Као да је свака од њих имала проблем са закопчавањем.

Ништа не говори.

И Буковски јој се придружио у ћутању.

На поздрав bier Oktoberfest сви одговарају bier Munich!

Први Октобарфест је назван – свадбена журка!

Организован у част венчања принца Лудвига, 1610!

И све док градоначелник не каже:-o zapft is!, додајући криглу премијеру Баварске, ово лудило не може да почне.

Тако је од 1950!

У последњих двеста година, Октобарфест је отказиван само двадесет и четири пута, због ратова и епидемија колере.

Срећем и једну Црногорку.

Ради у Служби за проналажење изгубљене деце.

Данас је имала само једну интервенцију, а јуче јој срце дрхтало.

Неколико дечака нашли су тек у предвечерје, затекли их код полицијских коња како се играју.

-Како ме препозна, мрчо? –пита.

-Ловћен ти на глави!

-Беж’ , ђаволе! Ође ми је вереник, неће ваљат’ ако нас угледа!

Соњечка маше конобару.

И Буковски се узјогунио.

Промаља главу из торбе, и пита:-која пива точе?

Ове године левенброј, пауланер и још четири врсте, произведене у околини Минхена.

Пијемо као приучени Немци.

Једну криглу наручујем и за покојног деду.

Није попио пиво откад је умро.

Брише пену са усана и не скида очи са дебелог старца који седи за суседним столом.

-Све ми се чини да сам га мртвог оставио на Сутјесци и да сам из његовог џепа извукао кутију дувана! – говори.

Соњечка подригује.

То се дешава свим женама кад хоће да се допадну!

Окреће се према Буковском, који јој говори:-да сам те упознао, знам да бих те повредио или ти мене, овако је најбоље!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.