Горан Лазовић

ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ: Долина тишине поред дрвета љубави

121120149256

Чим изађем, госпођа Валентина Николаевна уђе у моју собу, помери завесе, наслони се на прозор и почне да маше.
Maшем и ја госпођи Валентини Николаевној, којој сам донео вунене чарапе из Београда, она их милује кад прича о Сибиру, машем јој и трчим за кишобраном.
Зна она да сам пошао у Јасну Пољану, брзо ће отићи код пријатељице, то је она што има мужа народног хероја, који је преживео битку на Стаљинграду, после ће се вратити и пронаћи пепељару пуну опушака, коју сам заборавио негде испод кревета.
Смешкаће се и ћутати, не уме она да се љути, чак ће ми понудити мало малина пред спавање, или шаку боровница које бере у пољима иза града.
И све док не дођем, та дивна старица, госпођа Валентина Николаевна, која личи на лептирицу, бринуће о мени, и помераће ону завесу не би ли видела да ли стижем.
А ја само што сам ушао у маршутку, залепио очи за прозорска стакла, и пошао према Толстојевим.
До њих ми треба двадесетак минута вожње и још толико пешачења од главног пута.

121120149288
Маршутка је мало издрндана, возач има два мобилна телефона, има и велике уши, вози полако и певуши кад гледа у поломљени ретровизор.
Спуштам се низ уски афалтни пут, провлачим између дебелих јелки и борова и удишем ваздух који мирише на мед, којим су ми лечили упалу грла у детињству.
За мном иде неколико жена, за мном поскакује неколико деце, и сугуран сам да сви иду тамо где сам и ја пошао.
Они корачају брзо,и на крају низбрдице ме престижу, баш код школе испред које стоји велики бронзани Лењин.
То је некада био Стаљинов споменик, прича Тањушка. Онда су уместо Стаљинове ставили Лењинову главу, заменили су и руке, и сад се не види шта је некада било.
Само, кад почну тулске жеге, укажу се неке чудне линије око Лењинове главе, неки резови око врата, као ожиљци после операције, које су прекриване бронзаном бојом, постану видљивије. Због тог чудa народ се крсти пред Лењином!
На школском улазу виори се велика руска застава.
Лево од врата, постављена је црна мермерна табла, на њој уклесан лик Софије Толстој, грофове праунуке, и исписана захвалност што је помогла у обнављању школе.
Врата су закључана,оно што видим кроз стакло је уски дугачки ходник, свеже окречени зидови на којима је обешен читав Сребрни век руске литаретуре, а у прочељу, које је одвојено краћим степеништем, доминирају Толстој и Чехов, чије су велике фотографије постављене једна до друге.
Нагледао сам се школа, али ни у једној нисам видео тако чист под, изгланцан као у касарни, пред вратима строгог генерала.

121120149230
У долини испод школе некада је била река.Није пресушила, остала је мочвара, која се, вероватно, с појавом киша претвара у поток, и тада сигурно промени мирис, провуче се испод мостића и у шибљу и растињу, поради мало на личној хигијени.
Излазим на велики паркинг, на њему неколико аутобуса и пуно луксузних аутомобила.
Гледам у две средовечне госпође. Гледају и оне у мене, говоре нешто на немачком који не разумем, око главе имају неке повезе који личе на бодљикаву жицу, гледају ме и једна другој примичу усне.
Недуго после тога, сусрешћу их у продавници сувенира, успеле су и да се пресвуку, и да у џинс шорцевима и оскудним мајицама, намирисане по европском стандарду, од продавачице затраже “Ану Карењину“.
Купиле су неколико примерака и после отишле, држећи се за руку, у оближњу дрвену кафану, где ме је једном мирис руског чаја толико омамио, да сам у ћошку угледао живог Толстоја, и молио га да му очешљам браду.
Тањушка је отишла да купи карте за улаз у грофово имање.
Враћа се насмејана, није их купила, јер на билетарници ради њена другарица, која, ето, хоће да нас части, коју нисам ни видео, али због њеног геста почињем да се осећам помало грофовски.
До капије је велико језеро.Чисто и зелено, има ту дивље трске, клупа за седење, упозорења да је забрањено пушење, долети понека патка, има и пуно света, али највише има тишине.
Осећам да и једна лименка кока-коле, заборављена на клупи, ужива у њој!
До дома Толстојевих води пут поплочан каменом. Около су брезе, засађене у два реда.Има их на десетине, има их на стотине.

121120149277
И негде на половини тог пута као да улазим у тунел на који се наслања небо.
Подижем главу и видим госпођу Валентину Николаевну, опет ми се смешка и маше, и опет пита – јеси ли уморан и гладан?!
С леве стране је Толстојев воћњак, засад јабука, уређен тако да ни једно стабло не штрчи, чак ни она стара, за које неки тврде да су из грофовог доба, изгледају младолико, толико да изазивају ветрове.
Воћњак је, као тупом секиром, пресечен кривудавом пешачком стазом.
У заравни је коњушница, испред ње неколико фијакера и запрега, све је као из оног доба, само коњи нису више Толстојеви.
Има их пет, има их можда седам!
Ко ће их избројати кад их бројим кроз кључаоницу!
Кад устану на ноге лагане, сигуран сам да их има најмање дванаест и по!
Тањушка ми даје банану, да се окрепим.
У том часу, видим Соњу Савић, моју Соњечку,глумицу рођену на другој планети.
Била је заљубљена у коња који се звао Толстој!
После једног снимања, отишли смо у кафану, у којој је све било као из неког прошлог живота: конобарица необријана, стољњаци карирани и цигаретама пробушени, на сваком другом прозору завеса, мада се чинило да у кафани нема прозора.
Тад ми је Соњечка испричала, да је волела коња Толстоја,који је побеђивао чак и на шабачком вашару.
Тај коњ је умео да оде ,па да се врати, ни једну кобилу није изневерио,осим једне која га је највише волела, и није био ни за шта, јер се често заљубљивао.
Али она га је волела, све док није умро, не од болести него од срца.
И она је потом умрла, и многи се после тога нису више заљубљивали!
Тањушка није хтела ову причу: она је прво прошла кроз њене уши и грло,онда се спустила у њено срце, и одатле, сигуран сам, никада више неће изаћи, чак ни као грч на лицу, који је носила и кад смо прилазили кућици направљеној од брвана, покривеној трском и сламом. Она је најмања на читавом грофовском имању. Има два мала плава прозора, на којима цветају мушкатле, има и дрвена врата са великим прагом, и старинску браву чији је кључ толико мали да га је лакше појести него сакрити.
У овој кућици Толстој сигурно никад није преноћио. Можда је ту спавала нека од његових служавки, а он само долазио, кад би му понестало инспирације.
Одатле до велике грофовске куће, у којој је Толстој примао госте, родбину и обичан свет, раздаљина је десетак метара.
За оно време та кућа је сигурно била велика, а за ово – огромна!
На њој нисам пронашао ништа лепо, изузев једног испуцалог степеништа окренутог према коњушници, и једног осмеха непознате девојке, који се претворио у врисак када је угледала младића раширених руку како је чека пред улазом.
Сагињем се да помилујем траву по којој је Толстој ходао.Као да су моји дланови за њу прегруби, као да се повија под мојим прстима и ћутке моли да је поштедим нежности, на коју очигледно није навикла, и понаша се као неки људи који осете бол кад их неко загрли.
Успео сам да пронађем и место где је дозвољено пушење. До њега се долази преко моста који је краћи од неколико корака.Та мала пушачка република граничи се са једном другом, која је развијенија и отменија, и која сем једног пољског клозета, подељеног због родне равноправности, нема других објеката на својој територији.
Цигарета коју не испуштам из уста, загледана је у једну црнкињу, која, гле чуда, има црне руке и дуге црвено лакиране нокте.
И њена цигарета гледа мене.
Све би било једноставно да једно другом нисмо окренути леђима, и да црнкиња није била на мору и да није толико црно поцрнела.
Пред кућом у којој је Толстој писао и спавао, лелуја мирис кафе.
Има ту и деце која још не знају да пишу, и оних који неће стићи много да прочитају.
Има и оних које сам виђао у новинама и на екранима.
На веранди, где су гроф и Софија пили чај и размењивали нежне и тешке речи, сјатиле се мачке, које сигурно нису ни у далеком сродству са онима које је Толстој волео.
Када је писао “Ану Карењину“ имао их је девет.
Овде их има мање, изгледају поспано и гладно, кроз незнане људе гледају према небу или канти за смеће.Не допуштају да се помилују.Као да им је неко шапнуо да и од миловања може да се умре или разболи.
Војнички шпартам по веранди, шкрипа дотрајалог патоса покушава да ме натера да се скрасим, да седнем у ћошак, и да се,пре него што уђем у Толстојев дом, ,да похватам одлутале мисли , и да тај корак буде сигурнији од оног којим искушеник иступи пред постриг.
Тањушка улази прва, ја сам јој толико близу, да се окреће и гледа где сам.
Нема ту грофовске раскоши, ако је и има онда се она зове скромност. И размештена је од трпезарије до Толстојеве радне собе.

121120149234
Кожни двосед на којем је гроф сањао, писао и боловао, као и неколико дуборезних витрина, уз сребрни есцајг, посуђе од порцелана, десетак великих слика, грамофон, клавир и велики самовар, у сваком другом простору дотицали би бесмисао.Овде су на своме, не показују себе, него потврђују титулу дома у којем се налазе.
Софија Андрејевна је држала до уредности.
Види се то по распореду ствари, по светиљкама на плафону, али и по дугачким белим пешкирима, њеној ноћној рубашки и грофовим кошуљама.
Све је преточено у топлину изниклу из једноставности, коју су употпуњавале дечија галама, гласови пријатеља и незнаног света који је долазио по савет или помоћ.
На полицама су Толстојеве књиге, рукописи и белешка. И ситнице које је сам дељао, скупљао, или су му их доносили.
Изветрио је мирис мастила, који зна за писцима да уђе и у спаваћу собу.
Велики Толстојев портрет на зиду до клавира само што не говори.
Толстојева душа се и на њему сакрила испод велике браде. Одатле осматра: има ли још неко ко верује да постојим?!
Поглед му оштар, као пред пут у Астапово, и нема осмеха на овој слици, али се Толстој на њој смеје.
Чудесна госпођа, Валентина Николаевна би за овај портрет рекла да је мрачан.
Она тако говори и за поштара кад јој на време не донесе пензију.После каже да је весео, и у џепове му стави мало ситних колача.
Госпођа Валентина Николаевна каже да је Толстој једном ишао пешице у Москву.
Била зима, снег до пупка, а њему требало пуно папира и мало лекова.
При изласку из Толстојеве куће, главом сам закачио горњи део врата.
-Боље је из Јасне Пољане понети ожиљак него из Амерке донети златан сат! – говорим Тањушки.
Она очима растерује облаке, и показује на оне две госпође, које воле да се љубе и држе за руке, које пристижу и седају на клупу наспрам наше.
Једна од њих држи “Ану Карењину“, друга фотографише прво мраве, а онда неку свраку, која је тек слетела на настрешницу.
Тањушка не скида поглед са њих.Успут су се изгледа наљубиле, сад покушавају да буду мало нормалне.
-Бежим од Европе, али она трчи за мном, видиш ли,Тањушка?
-Не квари ми угођај!- одговара.Зар тамо код њих нема сврака?
-Има, тамо има много сврака, али ова је мало другачија, има крила и реп…
Долина тишине је лево од Толстојеве куће, дубоко у шуми.
Стаза до ње је покривена лишћем.
Стабла храста,jасена и букве су уоколо, а на горњој страни брезе, огромне јелке, има и купина, лески и дивљих ружа, и после њих пева равница јаснопољка, која се са небом граничи.
И ова шума има птица, највише јесенки,  оних које у пролеће певају најтужније, на стази су путокази а на раскешћу ознака за пут ка Дрвету љубави.
На том месту застаје дах и нестаје потреба за речима.
Горостасни храст се обмотао око једне брезе, односно једна бреза се препустила горостасном храсту.
Све оно о чему сањају један човек и једна жена, урадила су два дрвета.
Сплело им се корење, помешали сокови, а горе, изнад земље, мало даље од прапочетка, примакли се једно другом и раде оно за чим жуде очи које их гледају.
У овој шуми нема шумара.

121120149238
А у једној другој, која је далеко од ове, био је шумар који је поред дрвећа био заљубљен у књиге.Куповао их је и читао, и све оно што му се у њима није допадало, резао је и бацао. После његовог читања, књига сабраних песама Едгара Алана Поа имала је само осам страна.
Волео је тај шумар шуму и говорио да је најлепша кад се прочисти.
-Да ли је тај човек читао Толстоја? – пита Тањушка.
Правим се да не чујем, уосталом у Долини тишине само траве имају легитимно право да причају!
Описивати тишину исто је као сликати снег на белој површини!
Тишина има звук који се не слуша него осећа!
Шума има свој језик, и стабла употребљавају речи само кад се довољно не чују или не разумеју.
Толстој је пробрао место за свој гроб.
По ономе шта је изабрао, види се да је умео да бира.
Над његовом хумком нема споменика.Има траве, свежих јелових грана, нема ни цвећа, али има птица које ту слећу и кљуцају нешто од чега мисле да могу да се наједу.
Нема ни свећа: Толстој и црква су престали да седе за истом кафанским столом кад су једно другом били најпотребнији.
Али, у овој долини има Бога, ко уме да слуша тишину може да га види.
Пришао сам Толстојевом гробу, погледао у небо и само што сам чучнуо и на њега спустио руку, зазвонио је телефон.
Звонио је једном, звонио је десет пута.
Средовечни Јапанац који је стајао до мене, побегао је у страну.
Звала ме мала Јаночка, да ми каже да у Београду нема ништа ново.
-Не могу сад да причам!-узвратио сам.
-Како не можеш кад причаш?
-Ја сам на Толстојевом гробу, разумеш ли…?
-Не разумем…има ли тамо вај-фаја?

Из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“ Горана Лазовића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.