ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ДОЛГОПРУДНОМ ЈЕДНОМ: Кад је небо плакало од среће!

150896_518875751468324_435225800_n

Јевтушенко је у болници.

Марија  успева да му дојави да сам у Москви и да у Долгопрудном имам концерт  5. јануара.

Можда јој  није одговорио!

Она ћути!

Ако јесте, онда је то нешто што можда не бих требао да знам.

Кад нам се омакне и поменемо га – завлада тишина, опора и дуга.

Као да су све речи које смо изговорили о њему  отрчале према гробљу.

Јавио бих се Маши, али: шта да јој кажем, шта да је питам, о чему бисмо нас двоје  сад могли да ћутимо?

Она свакодневно одлази у болницу, стоји над његовом постељом и ,слутим,  уверава лекаре да ће он брзо оздравити.

-То између њих није само брак, говорим Марији. То је љубав која је побегла од објашњења!

397487_528782807144285_819938576_n

У Долгопрудном – сунце, Сњегурочке шетају улицама, испред  зграда  окићене јелке, нико не гледа на часовник, чак су и празници застали, да имају мало власти над собом, они не би одлазили из овог града.

Празнично  је и пред црквом,која је изграђена у руском стилу, без сувишних детаља,тако да плавичасте и жуто – златне куполе са крстовима  заустављају  дах, као што брезе у њеном дворишту одвраћају московске  ветрове.

Старешина цркве је одсутан.

Дочекује нас викар, младић од  двадесетак  година,мршав, има ретку браду, и личи на мене кад сам се први пут сликао за личну карту.

Показује иконостас, базен за крштења, и новопостављене иконе, међу којима је једна пред којом се пијанци моле, да их одврати од алкохола.

524852_518840181471881_454230995_n

До звоника долазимо погнути, уским полукружним степеницама.

Поред десетак малих и великих звона, шћућурили се смрзнути врапци.

Сажаљевају ме помало, чуде се како то хоћу да уживам у лепоти кад стално питам – колико је сати и хоћемо ли закаснити?!

У театару  “Град“  упознајем Жанету.

Она има плаву косу и високу температуру, и јаке руке из којих примам новогодишњи поклон.

Не личи на директора позоришта, стално је насмејана и не признаје да је прехлађена и уморна.

537996_518838268138739_1838880448_n(1)

Глумци је воле, завршили су генералну пробу за мој концерт, она их поново враћа у салу, и они опет певају, и аплаудирају Жанети.

Придружујем им се, казујем неколико песама, одједном смо сви на сцени,прво  плешемо, а после  певамо, и само ја страхујем да ме не чују.

Одлазим на спавање неуобичајено рано.

Чим заспим, у собу улети  Маријин пас, мали мопс.

Он неће да ме буди, он хоће само да ме пита – да ли спавам?!

Дуго  отац није долазио, и ево га сад, нашао ме у Долгопрудном.

Изгледа добро, пуно боље него кад је био жив.

Почео  да личи на мене.

Набијам  главу у јастук, и гледам како ме води на неку далеку воду.

-Јесам ли још увек твој?- пита.

Пружам му цигарету:

-Чим сам умро, престао сам да пушим!

Говори гласно  и моли  да пожурим.

Навлачим ћебе преко главе, не могу да га слушам, заборавио је да се смеје.

Мој мртви отац  је чак мало порастао, примећујем, има нову кошуљу

с крагном од јесењег лишћа.

389661_518254684863764_1098308454_n

И неће да ме пољуби, не може да се сагне, као да је на оном свету зарадио реуму.

И идемо ка тој далекој води, идемо  данима, годинама,идемо по шуми, по облацима и камењу.

И  не окрећемо се, он је жедан, а ја само гладан!

Прате нас пчеле и дрвосече, причамо с дрвећем и травама, идемо гологлави и гледамо како нам коса црни успут,!

И таман кад смо стигли, и угледали воду,и потрчали према њој,зашкрипао је патос, зашкрипала су  врата,и у собу је ушла Марија.

Осетио сам мирис кафе, зачуо ветар, а на мом лицу су се ређали пољупци, нежни и топли, страсни,  и трајали су  све док Маријиног малог мопса, који ме љубио,  нисам загрлио, а он се уплашио и побегао.

-Кад год сањам оца, догоди се нешто лепо, макар то био и леп дан! – говорим Марији.

Она стоји крај отвореног прозора, скупља пахуље и ћути.

У театар “Град“ стижем око седам сати, на тонску пробу.

Глумци су дошли пре мене.

Певачи се распевају и већ је гужва  пред  огледалима.

Жанета није имала потребе да долази, од  јутрос није излазила из позоришта.

Марија се не одваја од телефона.

После сваког разговора погледа ме чудно, и насмеје се.

Она нешто зна, и она нешто неће да каже!

Нећу  да је питам!

312445_518875098135056_301522802_n

Нећу ни да је гледам док ми не каже!

Гледам у Лауру Арутјунјан, прелепу глумицу, која ми доноси кафу, нежно ме грли и упознаје са вереником.

Она је Жанетина кћерка, првак драме, има оно што многе глумице немају  – таленат и лепо васпитање.

Ноге јој почињу из рамена, могла је да буде кошаркашица, могао сам и да је не сретнем, али ко би јој онда аплаудирао после сваког осмеха?!

Јавља се Наталија Јакушина.

У Москви је,каже, вејавица, има снежних наноса, кренула је према Долгопрудном, и то говори као да је пошла у спаваћу собу, да затвори прозор.

Татјана Жемчужнаја  и Андреј Кудрјашов  стоје у ћошку.

Као да су мало болесни од љубави: да су сами,они би  вечерас појели једно друго.

Певаће заједно и казивати моје стихове,за тридесетак минута бићемо заједно на сцени.

Они  сад гучу,преслишавају се и милују  очима, бљеште костими на њима, као да су побегли из руске бајке, и ја већ тражим, измишљам место где бих  могао гласно да им кажем да их волим.

Марија опет телефонира.

Не гледам је, али чујем како усхићенo говори: – не могу да верујем!

После тога креће према мени, прилази скоро трчећи,не затвара уста, трепери од радости,и док устајем и чекам да ми каже о чему се ради, она пролази поред.

Остајем да стојим.

Да лебдим у ваздуху.

Главу која је отишла за њом, молим да се врати!

Публика  пристиже, чују се високе штикле, чује се и звук склапања кишобрана.

Време је да се преселим у мој морнарски костим:  крећем према гардероби и палим обавезну цигарету пред програм.

Гледам редослед песама које треба да говорим.

Био је у задњем џебу, све се изгужвало и измешало, не препознајем свој рукопис, а песме као да се свађају и утркују која ће бити прва.

Остало је још пет минута до изласка на сцену.

Миришем на пудер, то је мирис од кога се јежим, уз њега ређам псовке и после  добијем  упалу језика.

Жанета је иза сцене.

Поред ње десетак глумаца, певачи, гледам је, и не видим ништа сем доброте.

-Јеси ли спреман? – пита.

Не  стижем да одговорим,  зову је и она одлази на други крај позорнице.

Ево и Марије, по мраку!

Узима ме за руку, поскакује, и прва мисао – ако је дошла да ми каже да се удаје, није могла да изабере лепши тренутак!

Глумци већ излазе на сцену, одјекује аплауз, она ме грли и вришти:

-Долази  Јевтушенко!

Концерт је мој, али ово је Лаурина и Татјанина ноћ!

Понеле их емоције и нема заустављања.

Шта ли сад  Жанета ради иза сцене?

Чупа косу и псује!

Шта ће нам сценарио, без њега можемо и да плешемо?

Публика аплаудира, пева и наједном  разуме српски.

Петар Књазов казује  “Трешњу из Студењака“.

Песма му се залепили за срце!

Он дрхти и ужива док је говори, то чини господствено,у маниру великог Гафта.

Примичем се Лаури, и питам – ко је ово написао?

– Jедан српски песник, упознаћу вас после концерта! – одговара.

Јевтушенко улази у салу.

Концерт се прекида, светла  пале, публика устаје и аплаудира.

Лице му  болесно бело, исцрпљено, ослања се на штап, корача кораком детета које је тек проходало.

Смеје се шеретски, и одмахује црном шубаром, као да се брани од мува.

У знак поздрава, подиже штап и шаље ми пољупце.

Помажу му да седне, он ни то не може сам.

Успео је да покисне!

И  да се озноји!

284445_518250014864231_1235374109_n

У руци држи књигу, разговара са Жанетом, дошаптавају се и гледају према сцени.

Публика је изненађена, као да је у трансу.

Они из првих редова стоје, фотографишу и аплаудирају, они други сметају једни другима, висе на прстима и шкљоцају насумице.

Нисам га видео неколико година.

Толико ми треба да поверујем да је то он.

Окопнеле су очи за којима су лудовале  и срећно удате жене!

И руке, које су Ахмадулину дизале из мртвих.

Рамена која су тапшали Фидел Кастро и Кенеди као да су потонула.

Кост се спојила са кожом, и ово је једна од најтужнијих симфонија, која ми се не допада а ја аплаудирам.

Лаура пита – хоћеш ли да га најавиш?

-Учини то ти, ја ћу да га дочекам! – кажем, и псујем  она два степеника која треба прећи и изаћи на сцену.

Он устаје,публика опет на ногама, пролама се аплауз!

Пристигло однекуд цвеће, велики шарени букети, један је и у Жанетиним рукама.

Помажу му да се попне на сцену.

Срећем га и грлим.

И то је загрљај који траје.

Његове руке, и његов штап су на мојим раменима.

-Побегао сам, лекари мисле да сам код куће, а ја дошао да те видим ….! – шапће ми на уво, и смеје се.

Горан Лазовић

1 коментар

  1. Лимљанка каже:

    Јевтушенко, Мајаковски данашњице, добитник је медаље УНЕСКО-а за изванредан допринос развоју културе и јачање дијалога међу културама и односима међу нацијама. Хвала г-дину Лазовићу на предивном тексту. Драго ми је да могу у „Искри“ да читам Горанове текстове. За оне који не знају, г-дин Лазовић је баштинио престижну руску књижевну награду, медаљу „Сергеј Јесењин“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.