ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Шта то радиш, Црна Горо, мислиш ли се удавати?
Чим уђеш у тунеле, одмах изађеш у Црну Гору!
Тако говори моја мајка!
Тамо је рођена и одрасла, тамо јој оца заклали, и тамо ишла све док је на граници нису почели испитивати:-код кога идеш?!
Моју мајку, старицу од седамдесетпет лета, неколико пута претресали, из торбе вадили кафу и бомбоне, и питали:-коме ово носиш?
Није им остала дужна!
-То су све ђеца оних који су нам некад крали кокошке, сад порасли и постали цариници!- каже мајка.
Ово причамо уочи некакве утакмице у којој играју Црна Гора и Турска!
-За кога навијаш, мајко?
-Немам за кога, али би’ вољела да Турска опет победи!
Не разуме се мајка у политику, како ће се и разумети кад јој изнад кревета стоје Горски вијенац и Библија!
Сваког јутра јој на кафу долази комшиница чији синови живе у Истанбулу.
Од ње је и чула да се тамо лепо живи и да тамо спске попове не дирају!
И све то што је чула, мајка рекла свом брату са Цетиња који јој се више не јавља.
Као ни онај рођак из Сутивана, који је на свадби свог сина, прво поздравио чланове владајуће партије, тек после госте и младенце!
И најчешће, кад се саплетем о сопствене мисли, питам мајку – о чему мислиш?
Она без длаке на језику:
-Све им просто, само нек’ не дирају острошку светињу!
Сумња мајка на некога, али неће да ми каже на кога.
Изговара реч – поган и пљује, кад год погледа према Црној Гори!
И тунелима, кроз које су пролазили они који су Матију прогнали из читанки и Чика Јову Змаја прогласили шовинистом, и Хашима Тачија, од миља званог Змија, назвали братом.
Не бих ово ни писао, него ме мајка јуче пита:
-Познајш ли оног директора из Пљеваља?
-Којег, мајко?
-Директора школе, јуче му ђеца пјевала о Косову а он позв’о милицију, да се одбрани!
-Не познајем…!
-Ако ме поштујеш, с баљегом се немој никад упознавати!
Све је то изговорила гласом којим говори кад јој искипи млеко или прегори погача.
