ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Сава Дивјаков, просветар и деда!

Стално смо се играли Немаца и партизана.

Мој друг Тута није имао пушку и морао је да буде Немац.

Сад сви хоће да буду Немци, нико неће да буде партизан.

Тута је умро млад.

Детињство смо проводили по шоровима.

Дође Божић а ми коња зауздамо, и питамо – пошто је држава?!

Памтим и Циганке – додолке.

Огрнуте киселим дрветом, иду кроз село и певају.

Призивају кишу, и кад дођу пред кућу – мораш нешто да им даш!

Љубинка Милосављевић ми је била учитељица.

Родом из Крушевца.

По лепом је памтим, тукла нас је само танким прутом.

Ја сам једном месечно добијао батине, а имао један који је добијао два пута дневно.

У Педагошку сам отишао зато што нисам хтео да музем краве.

А и тамо било пуно девојчица.

После сам уписао Географију, јер сам закаснио на Марксизам.

И оженио се на првој години факултета.

Дипломирао сам као трећи у генерацији.

Наша кућа је одувек била за Краља и Отаџбину.

У Банат смо дошли са Арсенијем, из Пећи.

Чукундеда се звао – Мита.

Прандеда – Душан.

Деда – Милан.

Ова задња двојица била су у логору.

Нису хтели да дају земљу у Задругу.

Веровали су у Бога и поштење.

Чукундеда Мита купио црквено звоно у Маргити.

Стигао и до Сибира, по казни.

Други прандеда, Никола, имао девет одликовања.

Био Солунац.

Славим Св. Николу, по мајци, и Малу Госпојину по оцу.

Хајде, узми, јуче сам пекао ову ракију.

И запечатио двадесетпет литара, за свадбу.

Мора да је добра!

Данас ми се родила унука.

Дали смо јој име – Николина!

Горан Лазовић
?>