ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Пушкинова ћерка умрла од глади!

Фото: in4s.net

Толстој је већ био стар, али су му очи још биле младе.

На једном тулском балу, упитао је служавку:

-Ко је она лепа дама?

-Марија Александровна, грофе. Пушкинова ћерка!

Толстој се повукао у ћошак, прстима почешљао браду и за себе изговорио – сад знам одакле јој они црни коврџави увојци!

Марија те вечери није плесала.

Толстоју је пружила руку на одласку, а он је у Јасну Пољану стигао тек ујутру.

У радној соби нашао је неред који је оставио.

Изгужвани и прецртани папири тек започете “Ане Карењине“ као да су дрхтали под његовим прстима.

Софија Андрејевна му је поред чисте беле рубашке дотурила и велику шољу црног чаја.

Ништа јој није рекао.

Њој се учинило да је није ни погледао.

Једна од мачака умиљавала му се око ногу, док је он, причајући са собом, понављао:- два дана су прошла а ни слова нисам написао, но не марим, синоћ сам видео Ану Карењину и сад нећу морати ништа да измишљам.

Лик Марије Александровне, састављен од очеве егзотике и мајчинске лепоте, са оштрим и скоро грубим цртама лица, које не приличе баш женама, Толстој је преносио на своју нову јунакињу.

Ноћима и данима, и у паузама између писања, у годинама глади и паљевина, ћерка великог песника стално му је била пред очима.

О њој је причао Чехову, и старцу из Шћеклина, ономе који му је коње тимарио и књиге доносио из Москве.

Марија Александровна је била једино Пушкиново дете које се сећало оца, имала је пет година када је он настрадао, а њен брат и сестра Наташа били су тада сасвим мали.

У деветој години је знала немачки и француски, и била један од најбољих студената на елитном Екатаринском институту.

Дипломирала је 1852 и одмах именована за саветницу Царице, супруге Императора Александра Другог.

-Имала је доста удварача, Марија Александровна!- рекао један од тулских грофофа, грофу Толстоју.

-Што се онда удала тек у двадесет и осмој?

Тулски гроф је ћутао.

Затечен таквим питањем, рекао је само да је њен муж, генерал-мајор Леонид Гартунг, две године млађи од ње и да се занима управљањем Императорског коњичког завода у Тули и Москви.

Толстоја је мучила несаница.

Стално му је фалило папира и мастила, сметао му је чак и ветар, а ујутру кад се сретао са гладним народом вадио је  и делио златнике, и није допуштао да га љубе у руку.

Писао је десетек страница дневно, и после одлазио у шетњу одакле се враћао у сумрак.

Марија Александровна је своме мужу, који није марио за уметност, после ручка обично читала очеве песме.

Нису имали деце, и брак им је цветао све до 1877, када је генерал лажно оптужен за проневеру и крађу меница.

У суд је доведен после доручка.

Када је главни судија устао да прочита пресуду, генерал Гартунг је прислонио пиштољ на слепоочницу.

И повукао ороз.

-Кунем се Богом Свемогућим, да ништа нисам украо, и опраштам мојим непријатељима! – написао је пре тога.

-Од почетка процеса, била сам уверена у невиност мога мужа. Живела сам са њим седамнаест година, и знала све његове грешке, имао их је много, али је увек био искрен и частан, са добрим срцем.

Умирући, он је опростио својим непријатељима, али им ја не опраштам.

Говорила је Марија Александровна, која је после живела код рођака, помагала у образовању и васпитању деце, и учествовала у свему што је било везано за оца.

Са братом и сестром, 1880. била је на откривању Пушкиновог споменика у Москви.

-Завршио сам роман! – рекао је Толстој Софији Андрејевној.

Очи су јој по ко зна који пут зацаклиле.

-Хоћу напоље, ти сад то прекуцај, и нахрани децу.

-Киша ће!

-Не брини, не могу више ни да покиснем! – узвратио је гроф, и отишао у ноћ.

Марија Александовна је дошла у Москву, у гладним револуционарним годинама.

Изнајмила малу намештену собу, у којој је највреднија ствар био стари тулски самовар.

Преселила се потом на Собачни перелук.

Свакодневно је одлазила на Тврески булевар.

И сатима седела поред очевог споменика, и гледала оне који је гледају.

Нико није знао да је то Пушкинова ћерка.

Спремало се обележавање десетогодишњице Толстојеве смрти.

Тада је већ имала осамдесет и шест година.

-Луначарски је за Марију Александровну  издејствовао пензију, сваког месеца ће од сад примати по хиљаду рубаља! – рекао је поштар продавцу новина, испред зграде у којој је живела.

Виђао их је понекад заједно, умели су да се дошаптавају рукама.

Продавац новина се осмехнуо.

Тако чине туберкулозни болесници после крвавог испљувка.

-Марија Александровна је умрла 7.марта!

-Надам се да није пуно боловала!

-Знам само да је умрла од глади!

 

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.