ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Портрет

Црта ме Олег Никитин на Старом Арбату.

Црта ме угљеном.

Црним рукама.

-Гледај преко мене, и не померај главу! – говори.

И ја гледам преко њега, у једног црнца, на Старом Арбату.

Црнац има беле зубе.

Беле као стољњак моје мајке.

Има и девојку која говори руски.

Олег ме црта и уједа се за усну.

Криви врат да ми види душу.

Угљеном хоће да је осенчи.

И ја ћутим.

Нећу да му кажем.

Да је не носим увек са собом.

Мучи се Олег Никитин.

Не види да му намигујем.

Црта ми очи.

Пуне путева и мора.

И усне од пола метра.

Почињем полако да се заљубљујем у себе.

Као у једну Оливеру у црвеној хаљини.

На Старом Арбату, док ме црта Олег Никитин.

Црним угљеном који пуца у његовим рукама.

Чим ми је дошао до јабучице.

И рекао: – сад гледај у мене!

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.