ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Писмо из Доњецка

Шта да ти пишем, мила моја, кад су ми писма постала умрлице.

Чим зинем, по једна смрт кроз прозор улети.

Рат није ни почео, а од мртвих више не може да се живи.

Јутрос су убили Гивија, тамо где си једном хранила птице.

И не дај Боже да ти сад дотакнем руке.

Ово ништа што држим, показало би шта од тебе кријем.

У суседству живи убијена старица, и неколико деце без ногу.

Јуче смо ишли у шетњу, и причали о пролећу.

Мисли шта хоћеш, али у Доњецку се још увек живи. Јесте мраз, али пуно је топлије него на Криму.

И сав сам ти некако од врелине, мада ми је ноћ најтежа.

Тад мртваци пуцају у себе, и ја се бојим, пуно се бојим да не промаше.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.