ГОРАН ЛАЗОВИЋ НА БАЈКАЛУ: Дани љубави и ноћи пуног месеца

10307211_802293719793191_7847444600047812989_n

Слећем у Иркутск, после девет сати лета.

Колико ми још треба да постанем птица? – питам Наташу.

И она је уморна и  неиспавана, и љута на моје руке.

Док сам спавао,  радиле  су нешто  што јој се није допало.

Зајапурена је и рашчупана, нико не би поверовао да тако изгледа московска апсолвенткиња лингвистике, која ми од Шереметјева прави друштво: кренула код сибирске бабушке, Бурјаткиње, да се одмори и душу мало  да доведе у ред.

Ничега се не сећам, осим  приче коју  ми је испричала  на небу изнад Москве:

-Живео старац Бајкал са 336 синова и кћери.

Био богат и строг.

И намеравао да  кћерку Ангару, лепотицу, уда за Иркута, доброг богатира.

Ангара  је од птица чула за лепог младића Јенисеја, и заволела га.

И једном, док је отац спавао, она се искрала и побегла  вољеном.

Кад се Бајкал пробудио и видео да му је кћерка отишла, побеснео је. Оркански ветар  је дизао огромне таласе, ломио дрвеће, звери се од страха  разбежале а рибе побегле на дно језера.

Одломио је огромну стену и бацио за одбеглом кћерком.

Стена је пала на девојачко грло и умирућа Ангара је молила да јој да  мало воде,  и опрости.

Уместо воде, добила је очеве сузе.

10520092_801482603207636_2571388264690678504_n

За Ангаром је потрчао и тужни Иркут, који ју је  сустигао на месту где сада стоји њихово дете – град Иркутск!

Верујем Шелију, сан и смрт су деца тамних ноћи.

Наташа се чешља, поправља руж на уснама, затеже изгужвану хаљиницу и постаје госпођица која не личи на ону чије сам раме користио  уместо јастука.

Кад сам је видео тако дотерану, врат је престао да ме боли.

-Имате флеку од  кармина на десном образу! – рекла је.

-Откуд то?

-Вероватно су нам се мисли среле у сну!- насмејала се и руком показала према писти.

На оном травнатом делу, мало сасушеном од жеге и керозина, сасвим мирно стајала је сибирска лисица, прво живо биће које срећем у Иркутску!

Ни репом да махне, да бар каже – добро дошао!

Дочекује ме Андреј Сизих, организатор Бајкалског поетског фестивала и одводи на пушачку страну улице, да разменимо новости и оценимо чије су цигарете здравије – руске или српске?!

Дан  сунчан, небо без облака, јунска спарина се слива низ лице, ветар наноси мирис кедровине и први сусрет са сибирским летом пријања  за душу као осмех непознате девојчице која ме гледа из мајчиног наручја.

Допала јој се моја капа, чак је руку ставила на једно око, да би ме боље видела.

Андреј је песник, разбарушен, и стално сањив!

Док је био дечак, успео је Висоцком да се попне на крило!

Личи на брдо којим су ме плашили у детињству, говорећи:- ако не добијеш петицу из физичког, тамо ћемо те одвести!

Успео је мало и да смрша, и без напора улази у ауто.

Аеродром десетак километара удаљен од центра, али град му се примакао и сад је то близина од које ће паметнији, вероватно, први побећи.

Реч иркут на бурјатском језику значи – ћудљив, својеглав!

Људи су предусретљиви, срдачни и вољни да помогну, прихватају туђе мишљење, смеју се гласно, радосни су и распевани, умеју и  да загрле.

10509555_802022549820308_243339257583644878_n

Главна улица је испуњена ресторанима, свирачима и кратким сукњама.

Мушкарци се окрећу за лепотом!

Девојке причају и смеју се са телефонима више него са  другарицама.

Очувале су култ дуге косе.

И преплануле,  као да су се с ветром љубиле.

Умеју  заводнички да погледају и после трепћу као сојке на југовини!

Кад је пао мрак, слика се променила.

Та румена лица и те јаке руке привлачиле су у загрљај углађене и намирисане младиће, и са њима жмурећи, спојених усана, претворене у нежност, бројале звезде, причале вероватно о нерођеној деци или можда  шапутале о глобалним  проблемима.

Олег Ермолович, говори:-Русија је створена да се воли!

Са Алексејем Остудином и његовом женом Викторијом крећем у шетњу, ка реци.

Они су из Казања, учтиви, разнежене песничке душе.

Гледамо у Гласковск, предграђе на другој  обали.

И тамо има купача и одевених људи!

10475515_802291876460042_7164385399822407700_n

Кроз Иркутск тече и речица Ида односно Ушаковка.

Алексеј има уста пуна стихова, и у торби јерменски коњак!

Његове приче о Татарстану могле би да се цртају у ваздуху, и да се после милују.

Док их прича, гледа у своју жену и најлепше речи вади из њених очију.

Окружени смо обронцима горја Сајан!

Око града, чије симбол барб, расте густа тајга и крај је брдовит!

У повратку, жедни и знојави, на старој уличној чесми, испумпавамо воду, која се, изгледа, крије у адским дубинама.

Кад смо схватили да за то, ипак, треба снаге, рекли смо:- нисмо пуно ни жедни!

Смештен сам у гостиници у северном делу града.

Да бих до ње дошао, морам да прођем поред огромног бронзаног Лењина.

На руци му стоје голубови, трагове су му оставили и на глави!

Пролазим и низ Марксову улицу, из које се спуштају уски сокаци са дрвеним кућама, изграђеним  од брвана или полуоблица.

Прошао сам поред једне куће која је изгорела.

Црне  борове греде висе у  пепелу.

Поткочене полусрушеним зидом на којем се клати  лутка без главе.

Из средине дворишта, тамо где су птице чепркале по пепелу, расте неко жуто цвеће.

Поред њега –  дечије ципелице.

И гледам,  како људи гледају у то згариште, у позно поподне.

Убрзавају корак и пролазе  спуштене главе, или застају и с  уздахом одмахују  рукама.

Неки се враћају и на врховима прстију осматрају шта се крије иза ограде.

Једна старија госпођа само је стала и  покрила уста, да не  чује  сопствени крик.

После неколико корака,  окренула се  и прекрстила!

Овај народ уме да саосећа и боли га туђа бол!

Пролазим кроз велики цветни парк, испуњен фонтанама и канделабрима!

У близини је централна зграда Иркутског Универзитета, по лепоти равна московским из тог периода, подигнута у време Ксенофонта Сибирјакова, који се обогатио тргујући крзном.

Све до 20 века, куће су прављене од дрвета.

И биле препознатљиве по лепоти чипкасте резбарије.

Најстарији очувани примерци су дом Сергеја Трубецкоја и Сергеја Волконског, бивших племића, који су протерани у Сибир због побуне  против царске власти.

10463894_801626016526628_3196521731429927539_n

На углу улице  је коњички клуб.

Шта сибирски коњи раде у поноћ?

Сањају можда  караване који су одавде полазили за Кину?!

Коњ је после човека најпаметнија животиња, причао ми је један старац са Златара.

Нема свитаца, нема ни галаме, на околним зградама светла  погашена, тек понеки прозор обасјан блеском билборда, а крошње дивљих кестенова постројене као шеширџије кад  крећу на царски бал.

Мој иркутски дом је у приземљу велике зграде  која гледа на продавницу од алуминијума.

Није то  ни хотел ни мотел, него нешто што има рецепцију, неколико соба и насмејану Елену,  која не признаје да сам је пробудио.

Благо мом пасошу у њеним рукама!

Не испушта га ни док ми додаје кључ од собе.

Још пита:- хоћете ли чај?

На њеном столу – гомила укрштеница, и песничких књига.

Песници у туђим градовима не бирају коме ће се и колико  допасти.

Једног сам посматрао  кад  је поклањао  књигу неписменој продавачици салате на пијаци.

Гледала  је у њега онако како  жели  да га сви гледају.

Буде  ме птице: слетеле на мој сибирски прозор с решеткама, и певају.

Са њима сам и кренуо ка Крсном брду.

Пред црквом Возвиждења Часног Крста, коју зову и црквом Свете Тројице, чија је градња почела 1747, окупљени парохијани, свечано одевени  и глуви  на повике младих  промотерки:- сутра у нашем граду, Сергеј Безруков!

Њихови гласови допиру са улице и нестају у дворишту, међу дрвећем, где у хладовини неколико забрађених Сибирки утеже мараме.

Црква доминира  старим градом.

Има два звоника и торањ, куполу у украјинском стилу а на фасади је приметан азијски утицај.

Северни и јужни портал уоквирују форме које подсећају на будистичке ступе у таракоти.

У старој пивници, упознајем Игора Дронова и Ану Асејеву.

Игор је у црвеној мајици, Ана га грли, и говори:- мој харошиј муж!

Обоје су песници и по доброти се не разликују.

Запиткују:- треба ли ти нешто, братик?

Из Москве допутовали Дмитриј Данилов и Сева Емелин, пристигле и поетске принцезе: Марија Ватутина и Јулија Белохвестова!

10417543_802021939820369_2717430706043730129_n

Јуриј Гугаљев прелистава пивски мени.

Чувени бурјатски песник,  Амарсана Улзите закопчава кошуљу.

У прочељу је наравно Едуард Лимонов, у црном сакоу, чешља брадицу и чека отварање фестиавала.

Народ се окупља на великом каменом тргу.

Марина Свинина и Јури Извеков дижу апарате у вис и праве кадрове за изложбу.

Мала Пенелопа, ученица париске балетске школе, од  песника узима аутограме.

Уграбио сам место на тераси, седим у друштву Алексеја Газдевича, Виталија Бесолтсева и његове вољене. Дивни и образовани људи!

Одјекују аплаузи помешани с пивом и осмесима.

Игор Дронов  сигурно  воли бокс.

Песнике најављује као да улазе у ринг.

Дједушка Лимонов  је, наравно, главна звезда.

Око Едичке се  окреће Иркутск.

Кад су се светла на Тргу угасила,  свећу је у пивници упалио Емелин.

Волим Ану Асејеву кад се смеје и наздравља, она је најтачнији кантар за све главе  које би да буду оно што нису.

Кад се сретне с лудошћу, подигне чашу, и каже:- живели!

Амарсана и Лимонов се грле, певају у дуету.

Сумњам да се  чују и разумеју!

Кад се песницима допусти да ураде што пожеле, у њима се обично пробуди жеља да буду ухапшени!

Вадим Степантсов не излази из нота.

Уме да се весели, чашу подиже  у ритму музике.

Игор Дронов не уме да угаси цигарету.

Чим му се учини да је изгорела, припали другу.

Поноћ је почела да цури, крећем према својој соби, да покушам да се  саставим!

Нисам сам на улици.

Идем за псом који се не окреће.

10407927_802293233126573_1838295547464791872_n

Он изгледа зна где иде, знам и ја, и то је једино заједништво које нас ноћас спаја.

Ово је кратак град!

Са свим својим ћошковима може да стане у једну реченицу и да је не  нажуља.

Пас је стао код семафора.

Стао сам и ја.

И гледамо се на зеленом светлу, уплашени да један другом  покажемо колико  умемо да будемо  нежни.

Тако се и растајемо, као незнанци,  који ће се можда некад срести у сну.

Од топлих ноћи у туђем граду човек  може и да се смрзне.

Било би лепо написати писмо брату, или мајци.

Ноћас, кад немам ни пола листа папира, и  не знам где ми  је оловка, ваљало би  оставити нежан траг.

Љубав се словима брише!

Најдуже се чувају писма у којима је само назначено оно што је требало да се напише!

Уз јутарњи чај, добијам  на поклон  Иркутско-казањску икону.

Чоколадом и загрљајем узвраћам Елени.

Икона је везана за бројна исцелитељска  чуда.

Сваке године у априлу или мају, после сетве јарних житарица, носе је у литији по околним њивама ради бољег рода.

Налази  се у овдашњој  Богојављенској саборној цркви, чија је изградња трајала више од осамдесет година и која са црквом Нерукотвореног Образа Спаситеља спада у најзначајније споменике 18 века.

У верском животу града, Св.Инокентије Иркутски има посебно место.

Рођен као Јован Куљчицки, школован у кијевској Богословији, свецем проглашен 1805!

Спуштам се према центру града.

До раскрснице наспрам Лењиновог споменика,  лубеничаста Сибирка продаје квас из црвене цистерне.

Продавачице цвећа се претвориле у увеле кадифе.

Сунце их ударило у главу, бришу зној и паре очи над празним новчаницима.

Дмитриј Данилов  сам за столом.

Пијемо неко црвено пиће слично  разблаженом соку од малина.

Данилов воли химне, српску уме и  да је пева, воли и Њујорк, који га подсећа на Москву.

Огроман човек, волео бих да имам таквог  брата!

Тад  комшилук не би смео да ме пита:- ко ти је оно јуче долазио?!

Едичка Лимонов захваљује на ракији.

Иља Кондр се стреса:- добра, али могла је бити мало мекша!

Ракија је у флаши од кока-коле.

10403150_802020979820465_8517092854449777928_n

У свакој другој завршила би у устима цариника!

Једном сам им за три литра препеченице давао пет књига.

Само су рекли:-од тога се умире!

Едуарду Лимову је Биљана Плавшић кувала кафу на Палама.

Радован Караџићем му није гледао у шољу,  изашли су  напоље, шетали мало по брдима и кроз маглу осматрали Сарајево.

У Београду се сретао са Милошевићем и Ћосићем.

То је доба кад се пио најбољи виски,  могла је да се  купи цигарета на комад, абортуси су вршени на три рате, ко је устајао пре зоре лако је долазио до хлеба и млека.

Испред хотела “Славија“ дочекивао је косовске прогнанике!

Ишао у Ердут и једном мом пријатељу причао:- бићу шеф КГБ-а!

Он није само светски, него и руски класик!

Благородан, потписује ми и поклања књигу песама, а ону моју, за коју је Јевтушенко писао предговор, чим је то угледао, ставио је у џеп као дводинарку са улице.

Између њега и Евгенија Александровича букти рат без права на престанак!

Нема добрих ратова, јер кад се заврше, држава  не зна шта ће с преживелима!

Испред “Библиотеке Вампилова“,  сусрећем опет  Пенелопу.

Дарује ми велики букет, мало је збуњена, каже:-ово је за вас!

Колико талента се завукло у њених десет година!

Плисецкаја би рекла:-она, као лептирица!

Пред билетарницом Градског позоришта нема редова.

Зграда је грађена 1894.

Позориште не ради, јер су глумци на одмору.

Негују класични репертоар и препознатљиви су и на европским сценама.

Никако да  навикнем да сам у Азији, недалеко од Кине и на пушкомету од Монголије.

-Приближавамо се себи, ускоро крећемо на Бајкал!- каже Емелин.

И причамо о поезији!

Када је у старом Египту уведена писменост и бележење на папирусу завладало је уверење да је то пропаст Египта, јер се мислило нико више неће учити напамет и људи ће оглупавити.

Сад је интернет постао поетски проблем.

Најчитанију поезију пишу  неписмени!

Догодио нам се мањак времена са вишком простора!

Срећан сам што верујем да ће писмени преживети!

Бајкалска цеста широка, да је наша, рекли бисмо:- погледај, какав ауто-пут!

До будућег океана, треба нам око сат и по!

10382837_737281266315713_5860391234970202832_n

Витали  Бесолтсев ме нуди краставцима.

Дронов и Асејева су негде позади, из тог дела аутобуса допире мирис лимуна, соли и вотке.

Ко не воли пуста и непрегледна поља  прошарана увалама и потоцима, шумом, дивљим растињем и кућама покривеним  плехом, стругаре испред којих одмарају расходовани  “москвичи“, жедне јунице,  и испијени бркати старци, брже ће жмурећи стићи до Бајкала.

И сунце попут седе старице згучено у даљини, над шареним и љутим травама, неодлучно да ли да крене у сусрет жени која иде за дететом.

Оно се и не окреће, нема ни времена, јер на рамену носи бицикл са једним точком.

Поред дрвене кафане, где правимо одмор, налакћен на ограду од брезових грана, с Даниловим гледам у правцу раштрканог села, које има ливадски пут, пуно пластова сена  и неколико сателитских антена.

Чује се звук моторне тестере, на штриковима виоре дугачке шарене сукње, избледеле радничке панталоне, само се  испод једне настрешнице суше  пелене.

Испред прозора су мали вртови у којима лук и цвеће расту заједно.

Косоока бабушка, вероватно Бурјаткиња, трчи за непослушном кокошком.

Пред очима ми је мајка која је тако трчала за мном кад  бих направио  штету,  говорећи:-стани, нећу ти ништа!

-Што ме онда јуриш?- питао бих.

-Казаћу ти кад те ухватим!-одговарала је, кријући прут иза леђа.

Поред кафане су и два дрвена клозета, са заједничким зидом од танких расушених дасака.

До Бајкала још двадесетак километара.

Цеста је наједном права, с  малим узвишењима, одакле  дубодолине подсећају на исушене реке из чијих ушћа гранају огромне брезе.

У даљини се појави понека кућа са клупом испред капије.

На клупи нема никога, ни у кући вероватно.

Капија је везана жицом за трули колац.

Скупи аутомобили нас претичу, у њима младеж и њихови љубимци на задњем седишту.

Пред улазак у Листвјанку скрећемо лево, на макадам.

Жуто и црвенкасто камење под ногама, ретка трава, оштра и бодљикава, прашина одлази према тек саграђеним мотелима на узвишењу.

За њом идемо и ми, загледани у Бајкал.

Кад се иде за прашином, мисао  о води је најчистија!

Десна страна приобаља изгледа нестварно.

Огомне стене и усеци опкољени пеном, велика и мала острва, бескрај потопљен у дубини, дрвеће окићено тракама везаним у чвор, галебови и чајке, бродови у даљини, азгини коњи и сенке огладнелих туриста, шешири њихови и  нарамци хлеба и алкохола, мирис рибе, хук таласа и ветра, писак капетанске сирене, чак и она  златозуба госпођа на врху, која ми нуди сувенире, бајку у коју смо ушли чини лепшом од оне коју сам виђао у сну.

Маргарита је носила мимозе кад је срела Мајстора! – каже Магдалена.

Она би Булгакова сад  узела за руку и одбегла на Ајхон!

Видим Чехова како јој маше:-буди као вода, она увек иде право и не осврће се назад да види ко из ње пије!

Машем и ја Магдалени, али од махања и небо добија  вртоглавицу.

На усеку изнад обале, подлажемо ватру.

1932467_801605973195299_5061148368532762752_n

Лимонов ожеднео, и Емелин, Дронов и Асејева загрљени, спушта се ноћ, прилази  као девојка с дугим белим ногама којој сви гледамо у недра напуњена звездама.

Данилов ми опет прича о Њујорку!

-Бајкал говори, чујете ли ? – пита Дронов.

Из подножја допире хук, пун мушке снаге, као женик док му  вољена улази у  постељу.

Сибирско плаво око, старо 25 милиона година.

Има облик полумесеца!

И 27 острва.

На његовим обалама  шетају медведи и срндаћи, има и своју фоку, у њему живи  2700 врста риба, најдубље је и најчистије на свету, и прозирно на 40 метара дубине.

Има рибу голомјанку, а рибари најчешће лове омуља, који је сличан шарану.

И вриште кад дођу до улова, грле се и љубе у уста.

После сву нежност вотком дезинфикују.

Мрак нас  окружио, Лимонов пева, и Амарсана!

Ватра нам је у висини очију.

Певамо и песме које не знамо, и гледамо у Данилова који спава.

Из мрака се појављује дечак коврџаве косе.

Анђеоски леп, заобилази ватру, прилази ми раширених руку, и каже:- тата, ја сам гладан!

Класик ме гледа испод ока, а Емелин не успева да затвори уста.

Асејева чучнула од смеха.

ČđáŰďĚ §áĎáď íÄÁÍďá,ČÍßáď đáˇÍŰĚö

Дечак  ме грли хладним ручицама.

Долази зајапурена млада мајка, којој дечак говори:-што вичеш, ево ме код тате!

И ево, два јутра објашњавам како не познајем ту жену.

Видео  сам је само једном у мраку, док је узимала сина.

Данас  жалим што нисам нека мала власт, она што додељује колајне.

Сваком песнику  који се купа на Бајкалу доделио бих орден, на обали, где дрхте, и говоре:-није хладно!

Изнад места где смо ложили ватру, направљена је позорница.

На њу излазимо као холивудске звезде, казујемо стихове, аплаудирају нам траве, мрави, куварице које праве најлепша кувана јаја, не штеде дланове ни песници, а ни она госпођа која продаје сувенире.

Кад је Лимонов рецитовао, чајке  су грактале.

Дронов  носи мајицу са мојим ликом, ону жуту, на којој пише:- знаш ли где је крај света, тамо где се не чује да те волим!

Спавам у великој кући, у приземљу, подељена је на два дела, у левом Степанцов хрче.

Сибирске кобиле су ми прве комшије.

Међу њима је и један коњ, од њега склањају децу, воли  понекад мало  да уједе.

Уз шталу је коњско шеталиште.

Коњи више воле да се милују него да шетају!

Пред коњушницом девојчица, виче:-мама, је ли ово змај?!

Око поноћи сам отишао до језера, поквасио ноге и мислио о Хемингвеју:-срећа је код писаца најређа ствар коју знам!

Осећам се срећно у Краљевству леда и ветра!

Амарсана моли да пожуримо.

Крећемо у Еланце, сеоце са 4000 становника, на бурјатски празник Сурхарбан.

Заобилазимо деоницу Бајандај – Хужар и на макадаму, дубоко у шуми,  схватамо да смо залутали.

Из трећег покушаја налазимо прави пут.

И стижемо на велико поље.

10524323_802022309820332_3859556264292238480_n

У долини је река, изнад ње шатори, неки претворени у мале куће, ограђени, око њих ватра, лонци и котлићи, жене и девојке у бурјатским  ношњама, на источном делу позорница, сунцобрани, јурте а у средини на хиљаде људи.

Одјекује музика, игра се бурјатско коло, момци голи до појаса  растрчавају коње, на другој страни такмичење у скоку у даљ, трчању и стрељаштву:  украшени лукови и стреле, копља и у најшаренијим бојама издигнута мета, иза ње косооки старци с малим бубњевима призивају духове  предака, и у молитвама помињу Џингис Кана!

Нуди се сладолед, пиво, има колача и свеже рибе са бибером, мирише овчетина, служе се колачи, кувани купус и врући  хлеб, а младић који стоји поред реке, пита:-јесте ли победили?

Колико застава, и све су у бојама сунца и цвећа!

Амарсана  говори на бурјатском, онда ми  преводи на руски,  и док то допутује до разума, имам времена да одем и до Мостара, да обиђем Шантића, и нешто шапнем Магдалени!

Можда  сад  спава, са Кундером испод јастука!

Пијем неку жуту воду, слатку и хладну, Амарсана плаћа, смеје се колико сам жедан, и чујем како ме неко зове, у земљи где ме нико не познаје.

-Горан, Горан….!- и Бурјати, вероватно, мисле да је то отров за мишеве.

Лимонов скоро изгубио глас, претворио се у махање.

Откуд класик међу Бурјатима?

Дошао да види, и да буде виђен!

Одмах су га препознали, и ти дивни и питоми људи се сјатили око њега.

Прелепа Бурјаткиња ми говори:-имам 23 године, стара сам за удају!

Мајка јој ставља неко миришљаво  белило на образе а сестра чешља и подиже косу, умотава је у круг да би стала испод везене капе.

Спремају је за избор најлепше девојке!

Питам за име, смеје се и каже.-немам ја то!

Тражи да се фотографишемо.

Кад сам је загрлио, мајка  је завртела главом и напунила ми руке бомбонама и неким зеленим шуштавим цветићима.

Сурхарбан је свети бурјатски празник.

Месецима трају припреме за овај дан, и сви хоће да буду најлепши и најспретнији.

То доноси углед, племенску славу и поштовање.

Прославља се од средњег века, велича храброст бурјатску!

 

И  доброту, а  Бурјати лепљиви за око и кад су окренути леђима.

Волим их тако сирове, са двоспаратним очима, док се смеју и миришу на подгрејан  ручак.

Одавде до неба, ни пола сата хода!

Имају они и  високе мердевине, и свога Буду, кад осете доброту, тамо где си намерио, стићи ћеш пре него што си пошао!

Ватутина и Белохвестова се сунчају!

Комадамо  сувог омуља  и чекамо брод, да испловимо према Аљхону.

Испод литице, рибари у друштву  птица.

Дивим се својој младости, распеваној у забораву!

У морнарској трегер мајици, кренуо сам ка броду.

Асејева,  зове:-хоћеш ли да се не вратиш?

Додаје ми Дронову црвену јакну, џемпере и одлази да тражи дебели шал.

Без тога се не иде на Бајкал!

Или, без тога се  враћа са сувениром који се зове –  упала плућа!

Брод је на таласима, ветар их ваља, наноси као вуновлачар вуну, а они огромни,  ударају производећи звук тешког чекића,и нико да призна да је уплашен.

Велика вода је права мера за даљину.

Сунчеве нити на њој постају беле траке.

Око на пучини тешко процењује близину.

Дно је на само два километра испод.

Какав ужас, помисао на то ствара посмртну  музику међу зубима.

Стижемо на Аљхон који је од копна одвојен Малим морем и Аљхонским вратима.

Острво је дугачко 73 километра и на њему живи око две хиљаде становника.

Име му потиче од бурјатске речи ајхон – мала шума, која покрива тек трећину острва.

Остатак је  испуњен камењем, травом, бодљикавим жбуњем и воденим увалама.

Главно насеље је Хужир, у њему је музеј Ревјакина.

Кренули смо партизански ка врху и освајамо камен по камен.

Лимонов се већ распојасао, понеко сврати до неке од водених увала, отплива пола круга и прилази, бежећи од ветра.

Шаман – скала или Камени храм је најсветије бајкалско место.

Посађено у пенушавој плавети.

Сватовски окићено цвећем,светлоцрвеним лишајевима, шкољкама и алгама, високо четрдесет метара, од мермера и кречњака, изазива мистичност и у погледу.

У митовима и легендама Бурјата, Аљхон је средиште духова бајкалских.

На острво је, наводно, са неба сишао Хан Хото Бабај, као божји посланик.

И сад овде живи његов син Хан Хубу Најон, у лику белоглавог орла – беркута, који је први  добио шамански дар.

Свето место је и гора Ижимеј, у чијем подножју, тобоже  прикован ланцима, живи бесмртни медвед.

Конаачно смо на врху, уз камену кулу, прављену људском руком, и маштом.

Обичај је да ко год дође стави камен на постојеће камење, и неколико новчића.

Били су пре мене овде и други  Срби, били  Хрвати, и Словенаци…!

Пресијавају се метални динари, куне и липе, корозирали као срећа тих народа кад год су заједно, или одвојено!

Мало ми један, стављам три камена на гомилу.

Витали Бесолтсев ми помаже, прави неколико снимака и показује на човека који на другој страни, упркос ветру и самоћи, гради брвнару.

Сам приноси греде и даске, сам укива, сам тестерише и не знам колико је сам док гледа према небу, и Бајкалу.

Поред њега  коњ, пасе  камење и оно ништа што расте из њега.

Александар Журавски ми чита превод “Трешње из Студењака“.

Тај чудесни човек који говори девет језика, који је за два дана, у паузама између шетњи са ћерком, преводио  песме и на кинески, осећа се растерећено и задовољно.

Подудариле се мелодије љубави и јаука бајкалског!

Има људи који те претворе у радост кад их сретнеш.

Има један, Журавски!

Брод се љуља и у повратку.

Лимонов  на острву нашао велику металну шипку, шиљату као ексер, држи је испред себе и гледа у даљину.

Капетан брода ме зове у кабину, насмејан бркајлија, мишићав и оскудан са зубимна.

Даје ми кормило и капетански капут.

Ничега се не плаши, показује ожиљке на рамену, рукама, и прича да је смрт најслађа на дну воде.

Нема мучења, јер има великих риба.

Оне су увек гладне, највише кад се наједу.

Тад не могу да спавају и траже оне који не знају куда су пошли.

Кад их нађу, поједу их из радозналости, са свим што носе у џеповима: са малим бритвама, змијским новчаницима, љубавним писмима.

И вода неколико дана буде  мирна.

Понекад само на површину исплива нека капа.

Корморани мисле да је то храна, а није.

Асејева маше са обале.

Олег Ермолович ме упознају са  чувеним иркутским портретистом.

Случајнпости, постојиш ли?

Он ми  поклања  капу,  од тексаса!10552523_802295233126373_5619663136360901959_n

 

Сад  имам с ким да кренем у шетњу до центра Листвјанке,која је некад била толико приступачна да су је походили само козаци и бегунци од закона.

Село, а најважнија бајкалска лука.

У њему живе старице које продају најукуснију рибу.

Повијене, за дрвеним тезгама, у хладовини ариша, поред накривљених дрвених кућа, у оно што нуде умотају и помало  реуме.

У близини је и Бајкалски музеј, једини  који је посвећен једном језеру.

У повратку сам чуо мајчин глас:-уплатила сам ти кредит за телефон, да можеш да се јавиш!

-Већ си га потрошила, мајко!

Олег Медведев је те ноћи поцепао мрак!

На позорници изнад Бајкала, певао је и свирао на клетој гитари више од два сата.

Кад он пева, девојке плачу, расплићу косе и плешу  босоноге.

Пупак им се види са Месеца!

Улзитуев Амарсана Дондокович опет откопчава кошуљу.

Он без ње не иде ни на скијање.

Причамо о шаманима.

Најцењенији је Валентин Владимирович, из рода Бујана, насталих од Хагда ишула.

Приписују му да је Дими Билану донео победу на песми Евровизије.

Наталији Водјановој, удатој за лорда Портманона, помогао да добије треће дете.

Кабаева га  водила у Грчку, да је бодри док осваја медаље.

Његова ученица је чувена шаманка, Русалина Селентај!

-Како то шамани предсказују будућност и лече? – питам Амарсану.

-Лако, кад отвориш очи осетиш да си срећан, и здрав!

Опет телефон, Жарко Оташевић и Ранко Радивојевић покосили ливаду, прилегли испод шљиве и хоће да ми чују глас, питају:-шта радиш?

-Спавам!

-Како те није срамота, код нас се деца још играју око куће?!

На месту где се спајају завесе, провлачи се чудна сенка.

Корача плафоном,виси на зиду,  усправља се и враћа.

Личи на авион, онај који је летео у филму “Командант“, кад су из њега бацали протезе  а људи који немају ногу трчали да их први уграбе.

Устајем, испред прозора коњ, онај који уједа.

Пасе цвеће и неће да ме погледа.

Горан Лазовић

1 коментар

  1. Ljiljana Niciforovic каже:

    Kakva lepota prirode, da covek pozeli da je tamo.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.