ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Мркшићеви салаши, Војислав и унук Димитрије!

Земља банатска црна и масна, тешка, тежа него кад је Црњански по њој ходио.

Лепи се за прсте, увлачи под нокте, кад прионе за табане сама иде на славе и у цркву.

Стење пред првом браздом.

-Шта је оно тамо? – питам Хермину.

-Тамо је Хетин!

-А оно иза…?

-Тамо је ништа! – прича, и гледа у празне куће, Хермина, о Боже, лепог ли имена.

У Српском Итебеју улице пусте.

Овде се поподне до јутра не буди.

У вароши која је некада имала два биоскопа и своју електричну централу!

И четири читаонице почетком прошлог века!

Где је постојао певачки квартет, чији је члан био и Бранко Пивнички, првак београдске Опере, сваки дан личи на коње који се истим путем  враћају кући.

Нема рода, протрчи понеко дете сокаком, и старци на бициклима незнанцу говоре – добар дан!

На главама им паорски шешири, а у души – тескоба, очи жмиркаве, са страхом гледају у небо и телевизор.

Држави нису остали дужни.

Порез  плаћали и кад  хлеба нису имали.

Од обећања добили чиреве, празне новчанике, главобољу, и децу која одлазе у велике градове.

-Одакле су Мркшићи?

-Моји су били овде и пре Чарнојевићеве сеобе.

Овде је рођен Исак, мој чукундеда, и прадеда Младен, и деда Драгомир. И ја сам овде рођен, и одавде не идем.

Кад негде одем, једва чекам да се вратим. – прича Војислав, човек добре душе, привредник, који се нагледао света и људи, и коме су узор – преци!

Рођен на салашу, у Великом Риту.

Има синове – Златка и Милана.

И унука Димитрија, који од свих играчака највише воли – велике тракторе.

-Кад чује звук трактора, задрхти од среће. Одмах тражи да идемо у Рит.

До тамо има седам километара, и седам прикључних путева, али он зна како се стиже до нашег салаша.

У мојој кући нико никада није продао ни јутро земље!- говори Војислав.

Само се радило, куповало, и ишло напред.

Прадеда Младен је још у оно време имао Задругу, био је корисник кредита пештанске банке.

И ја сам још као дете себи зацртао да морам то повратити, и успео сам.

Помиње мајку Драгињу, рођену у Башаиду. Имала малу матуру.

И бабу Ленку Грујић, најписменију тада.

Сад сви Мркшићи живе под једним кровом, њих деветоро.

Дишу једном душом, воле се и поштују, и помажу село, и државу.

Да није било Војислава , Српски Итебеј данас не би имао ни полицијску станицу.

Помагао је и у обнављању школе, и цркве, оне чији је иконостас завршио Димитрије, сликар великобечкеречки.

Сад је то црква за сликање и разгледнице, има дивног пароха, људину из Власенице.

И кад се зачују  звона црквена, Војиславу затитра срце.

Претвори се у звоно, гледа у своју равницу, у својих триста људи које је запослио и вратио им веру у живот, и село.

Скоро седам хиљада хектара земље, гладне орања и мушког зноја, чека на њега.

Он складишти житарице, има силосе, сушару и чистилице, лабораторију,  и пекару има, кланицу, и све што другима треба.

Има и душу, коју негује за кафанским столом, поготово кад му тамбураши запевају – “Завејан је пут за салаш мој“!

Познавао је Јанику Балажа.

Жали за Миком Антићем.

И једним младићем:

-Био поштен и вредан, факултетски образован. И ја му кажем – ако је плата проблем, рачунај да је проблем решен. Одговорио је – не, него не желим више да живим у овој држави, јер овде нема перспективе!

И ја сам ту немоћан!

Направио је Војислав и ресторан, и напунио га бечким манирима.

Сваки његов конобар личи на кућног доктора.

У зеленилу и фонтанама, налик оним поред Бољшој театра, успављује се сунце итебејско.

Кад Зрењанинци хоће гостима да покажу лепоту, доведу их у  Мркшићеве салаше.

Ноћ се примакла, и ветар хучи  сокацима као кад сватови крену по младу.

Срећем  Милену, Банаћанку са Жабљака.

Од чувених Ћосовића!

Та немојте каз’ти, она о штрудлама и камењу дивани по равничарски, с црногорским акцентом.

Занима се бројкама, и људима, и све јој иде од руке, чак и кад прича о народном хлебу и тамонеким машинама, и семену.

Питома и паметна девојка!

Први свитак између дана и ноћи, назван је твојим именом.

Упамти то, Милена, говорим јој на поласку!

Мрак се попречио на Бегејском мосту.

Доброта не дотиче све људе, само оне који су са њом рођени.

Војислав ми пред очима, он и његов Димитрије, који говори – деда, хајде да радимо!

 

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.