ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Јесењин и чај од ђумбира!

jesenjin-i-visocki-071

Цркве су у Русији толике да црквењаци с фамилијом спавају у кључаоници!

Соњечка врти недрима.

А  књиге црквене су им таквог формата да баћушке на коњима јашу између слова!

Соњечка подиже главу.

Зна да облаци долазе с времена на време, и доносе човеку прилику да се одмори од гледања у Месец.

-Шта радиш на овом свету?

-Слушам своју душу, као Марина Цветајева!- одговара.

И убрзава корак, десном руком додирујући ограду моста испод којег су се нагнездиле припитомљене дивље патке.

Бродска сирена одјекује промукло, за октаву ниже од шаторске певачице, а Москва усталасана, немир је женски спопао, сва је у пенушавим брадавицама, у вриску, и не мари што се морнари у њој огледају.

Волим да идем уназад.

Да гледам Соњечку како се окреће.

И понавља како је љубав највеће неспокојство и насиље над собом и над другима!

Иза збијених зграда је Кијевски вокзал.

А тамо велика фонтана, тролејбуси, маршутке и продавачице ружа.

Има међу њима и старица.

Букете од стотину ружа држе у торбама с точкићима.

И кад враћају кусур изгледају питомије од свих жена које су трчале за Бродским.

-С патњом само осећам солидарност! – викао је, и бежао.

Све до оног степеника одакле се не види “Ломоносов“, где срећем Алексеја, инжењера из Ростова.

Не познаје Катју ни Елену, не познајем ни ја Дон, али овај човек ми леже на душу, као да сам га нашао преко огласа.

Нуди ме цигаретама, танким и црним, миришу на јод, вади пљоску, на њој совјетски грб, наздравља  и подригује док пије.

Ни у колевци му, изгледа, нису дали да плаче.

Има јеврејски клемпаве уши, буљаве очи и репаст нос.

Слаткоречивији него Андрићева Лотика!

Допао би се сафардским женама!

Некад је радио као стражар у трезнилишту, онда се одао пијанству које је уздигао на ниво ходочашћа, хтео возом да уђе у књижевност, да оде у Сибир и да одатле гледа залазак Запада.

Закаснио је на станицу, и вратио се у живот.

Срећни су само они који су пронашли људе са којима могу бити заједно несрећни, шапуће Соњечка.

Алексеј је срео Тањушку, направио неколико зграда и једног сина.

Пред Новодевичним манастиром, пита – верујете ли у Бога?

-Да не верујем, да л’ бисмо се срели?

-Тако прича и моја жена. Она стално сања црвене петлове, ујутру их црта, и народ то купује. Од тих пара живимо, и једемо, све осим пилетине!

Љубим манастирска врата.

Крстим се, као и Алексеј, Соњечка застала у гужви, гледам је како лактовима прави пут.

Сви мисле да је мало ошинута.

Она тврди да све што је мало није вредно помена.

Од мисли и  ствари, до људи и снегова.

Пред Смољенском Богородицом, чије је име манастиру дато да би се разликовао од женског клаустра манастира Узашашћа у московском Кремљу, некад знаном као Стародевични.

Основао га је Василије Трећи, велики кнез Москве, 1524. у част освајања Смољенска.

Живеле у њему сестре и жене руских владара, и певале  док га нису заузели Пољаци, 1610!

По ослобођењу, постављена је стража од 350 стрелаца руске гарде.

И до краја седамнаестог века, у манастирском поседу било тридесетшест села.

Био је болница за руске војнике.

И сваке године, од државе примао 1500 рубаља!

Кад су дошли бољшевици, манастир је претворен у Музеј за еманципацију жена!

Исповедаоница преурећена у тоалет.

Свештена лица обријана  – на суво!

И ошишана, да личе на друга Лењина.

Алексеј је већ код централне цркве, оне с пет купола.

Соњечка зинула, само што не гута најлепше фреске у Москви.

У обнови овог здања учествовала је и царица Софија Алексејевна, сестра Петра Великог.

Прича се, кад год је била нервозна, лизала је со!

Тада су подинуте зидине и изграђен звоник од 72 метра.

Куполе позлаћене, неке обојене у византијско плаво, бљештаве и крстоносне, имају и громобран, на којем чуче  голубови.

Девојка у сукњи до пета, забрађена белом марамом, изгужвана у лицу као поштанска марка на писму пристиглом кад су сви рекли – да је написано, већ би стигло! – излази из цркве, и грли Соњечку.

Даје јој јабуку.

Причају њих две, праћакају рукама, опет се грле, и ћућоре, само не знам на којем језику.

Кад Соњечку  на руском питају – је л ‘ ти хладно? – она одговори – спасибо!

Растају се напокон.

Ево је,прилази, нежна као у данима кад сам оно једном у пет дана куповао хлеб.

-Ова девојка  тражи пуно,трага за нормалним мушкарцем!- каже.

И зато долази редовно на молитве.

Успех ђавола је у томе што је многе убедио да га нема!

Провлачим Назорина кроз доња непца, и излазим на горњи пут, испресецан семафорима, обновљеном црквом и парком.

Белоруски и грузијски ходочасници на клупама протежу ноге.

Девојке наслоњене на канделабре, куцкају прстима по оној справи коју приносимо ушима и која непогрешиво показује коефицијент усамљености и лудила.

Улица равна до пола, после се нагиње , пуна аутомобила, дрвећа и цвећа, и разноразног света који иде за нама.

Они за којима се окрећем су Индијци.

Знојави и брадати, жена у шаренишу од јефтине свиле има црну тачку повише обрва, за њом поскакује дечак у можда први пут обученом оделу, и новим ципелама.

Они се, изгледа, не разумеју кад причају тихо, или нормално.

Престижу ме испред Новодевичјег гробља, које је близу олимпијског стадиона Лужњики.

Гробље има облик парка, подељено је на парцеле, са продавницом сувенира на улазу, чемпресима и магнолијом, и масним униформисаним бркајлијом.

Осмехује се групи Јапанаца, и показује где се налази оно што траже.

Овде се сахрањују само најзначајније личности.

Широке њиве господње, као крупно сечене кришке бородинског хлеба, напуњене тишином, бронзом и мермером.

Уз свеже цветове, и ненајављене прелете птица, гракне однекуд гавран, протрчи веверица, око Соњечкиних ногу се упреда шарено маче.

Старица у црнини пригрлила букет белих ружа.

Сва увела, хода полако, и штап којим се помаже као да се увија под њеном тугом.

-Идемо прво код Мајаковског! – шапће Соњечка.

Тамо сам био пролетос, ништа се није изменило, исти мрави и црви излазе из земље, и као стари знанци се спотичемо, нема новог цвећа, ни свећа, ничега осим лишћа које је ветар донео, и заборавио.

На Волођином носу одмарала  нека птичурина.

Оставила аутограм!

Седербегова мисао има дужи корак: – душа се грози празнине!

Идем право, стазом на чијем је крају  гроб Надежде Сергејевне Алилујевне.

Док није извршила самоубиство 9. новембра 1932. биле је вољена Стаљинова жена.

Он јој се, пре тога, удварао читајући Чехова.

Родила му Василија и Светлану.

Али, лепоти није суђено да потраје!

Самоубиством се не чини добро, него бежи од зла!

И учинила је то малим пиштољем, који јој је поклонио отац.

На сваких четрдесет секунди неко у свету изврши самоубиство!

Прича се, Стаљин је ноћу долазио на њен гроб.

jesenjin-i-visocki-008

Љубио мермер, бели.

Други тврде да није био ни на сахрани.

Само је, кад су му јавили да је мртва, дошао, целивао је у чело и рекао – жао ми што се растајемо као непријатељи!

Два сата пре тога, у Кремљу ју је гађао цигаретом која је склизнула низ њене груди.

-Она се смеје?! – каже Соњечка.

Стижем до Сергеја Михалкова.

Поред њега Људмила Зикина, Јуриј Никулин и Игор Мојсијев.

Отац Никите Михалкова и Андреја Кончаловског почива под својим презименом, исписаним својеручно, и изнад главе држи крст.

Микулина чува бронзани пас.

Кад сам имао четрнаест година, отац ми је био толика незналица да сам једва подносио тог старца у својој близини.

Кад сам напунио двадесет и једну, остао сам запањен колико старац може научити за седам година!

Прича Марк Твен, отац Сојеров, којем је Соњечка завидела што пишки стојећки, кад је била мала.

Прича и лумпује по мом памћењу, док ме она нутка  творогом са сувим кајсијама.

Тањушки бих послао половину.

Сад свира у прсте и греје се, у леденом Книћу.

Ни Андрићев луди Осман, који је крај бунара угледао најлепши осмех, не би је згрејао.

Али, добре жене чине чуда.

Да им се стих не би кварио, оне закрпе реч!

По сећању Баруха Калмија, опљачканог  у Сеговији.

Овде почивају Шостакович, Шаљапин, Растропович, Ејзенштајн, Бондарчук, космонаут Титов, Иљушин и Тупољев.

Шахиста Ботвиник.

Прокофјев је умро истог дана када и Стаљин.

И живео све док нису објавили да је умро.

На његовом гробу понекад освану три наранџе!

Островски, Молотов, Черномирдин и мање познат свет, на ономе свету, сад слуша симфонију кртица.

Долазим до Чехова.

Сахрањен је уз супругу Олгу Книпер, коју је оженио 1901!

И писао да је привлачан само брак из љубави, оженити се девојком зато што је она симпатична исто је што и купити на пијаци непотребну ствар, само зато што је лепа!

Споменик је пројактовао Фјодор Шектел.

И оградио металном оградом, на врх ставио металну вододелницу,и ништа није глачао.

Чак су и слова рељефна, претворена у оних неколико срчаних удара  од 2. јула 1904. када је Чехов рекао лекару на немачком језику – умирем!

Пред смрт је затражио чашу шампањца од Книперове.

Испио је полако, намигнуо и заспао.

У Русију је његов ковчег из Немачке допремљен у вагону на којем је писало – ostrige!

Нико више не памти, да је говорио – намучиће ме савест!

Соњечка је угледала бубамару.

Како се пење уз споменик.

И застаје, као његова Нина из “Галеба“.

Коју је писао по Лики Мизиновој.

Умало је није оженио.

И како сад треће дете Павела Јегоровича и Јевгеније Јаковљевне проводи дане?

Отворених очију, и нисам сигуран да ноћу не шета.

Попут оне двојице:

-Баш лепо што не идем сам кроз гробље, увек ме ухвати неки страх! – каже први.

-И мене је било страх кад сам био жив! – одговара  други.

Од Симеуна Солунског сам научио да  восак означава послушност и готовост покајања, и природу нашу прочишћену огњем божанственим.

Сједињује узајамну љубав мира!

Зато, браћо, чисте свеће у руке!

И једну на Гогољев гроб!

Сахрањен је 1852. ,у  манастиру Светог Данила.

Према завештању,  стављен му је надгробни камен са бронзаним прабославним крстом.

За време совјетске власти, 1931. гроб је ископан и остаци су пренети на ово гробље, где је постављен споменик вајара Томског, с натписом – великом руском уметнику Николају Васиљрвичу Гогољу од владе Совјетског Савеза.

Сада гроб изгледа онако како је изгледао када су Чехова сахранили рођаци и пријатељи.

Гогољ је једном у ноћи чуо глас који му је поручио да ће ускоро умрети.

Пробудио је слугу Семјона, и наредио да му донесе ташну из ормана.

Рукописе је бацио у ватру.

Међу њима и други део “Мртвих душа“!

Овај син козачког официра, написао је пријатељима:- аманет вам тешки божји да се тело моје не сахрањује док год се на њему не покажу докази распадања!

Био је убеђен да ће бити жив сахрањен!

Кад је мртав откопаван, по једнима, није имао главу.

Да ли је тако укопан?

Главу му накнадно нашли, наводно испод ребара.

И затрпали са костима.

Мада још нико не зна да ли је његова!

Он, који је умро у освит зоре 4.марта , а 18. фебруара престао да узима храну, који је сатиричну ситуацију Русије посматрао из перспективе јунака Чичкова, имао је само једну жељу – не дајте, да ми земља буде тешка!

Нема боље поезије од прозе Мајстора Булгакова.

У белом плашту с поставом боје крви, шепавим коњаничким кораком , у рано јутро четрнаестог дана пролећног месеца нисана ..!

Ту су и Анушке које су зејтин просипале по шинама!

И јаја из којих се уместо пилића излежу змије!

Звездасти осип сифилиса!

Тражећи му гроб, Александар Саша Петровић је записао – био је велики снег, а споменик на његовом гробу је мали.

Снег га је покрио.

Нашао сам Мајстора.

Соњечка пита: да ли је његов Воланд – Стаљин?

Или можда Лењин?!

Иван Грозни, или Борис Годунов?!

jesenjin-i-visocki-032

Узми цигарету, дјевушка.

Питања никоме добра нису донела.

Видиш ли да је гроб скоро зарастао?

Је ли ово Магдаленина трава?

Кад бих знао да расте из њених недара, чај бих направио.

И она девојка у сукњи до пета очас би добила сина!

Соњечка на гроб Булгакова спушта љубичицу.

Иде испред, и затеже куковима.

Све до гроба Назима Хикмета.

Песника чемерне судбине.

После пола века, турске власти му мртвом вратиле држављанство.

Он и његова Вера – хладују!

Испод огромног дрвета “Заборављени човек“ вршља по “Људским пејзажима“.

Више од двадесет година због левичарских идеја чамовао  у казаматима.

И говорио – јесте, ја сам комунистички песник!

Мало се у бронзи погурио, и схватио да жртва једино зна праву истину.

Није допустио да се претвори у пепео и постане дијамант.

Док је слушао министре чије фонд речи није био виши од хаику песме.

Као и данас!

Кад неки професори књижевности о њему не знају ништа!

-Шта ми тако глуво шапућеш на уши, о смрти, смрти моја?

Овога се не бих ни сетио, да Тагореовог “Градинара“ нисам на бувљаку купио за педесет динара.

Ево ме код Хрушчова.

Соњечка је далеко, милује мртве глумце.

Не зна ни где сам.

Хрушчов је уклонио нуклеарне пројектиле са Кубе и изгубио подршку КГБ-а!

Ипак, тера ме нешто да га волим.

Дошао је први у Београд, и рекао – извините!

Иако ни за шта није био крив.

Волим га и због кћерке која је завршила у циганској черги  као укротитељ младих лавова.

Гала Брежњев, која се лечила у специјлној психијатриској биолници од алкохолизма, чије је покушаје да из летњикоца оде у Москву спречавало обезбеђење, која је наводно ноћу с лопатом излазила у двориште да би проверила да ли су на имању сачуване драгоцености које је закопала.

Не чита новине, и не разуме каква се то перестројка дешава.

Заљубљује се у младог атлету и акробату, Јевгенија Милајева.

И са његовим циркусом одлази из града.

После јури балетане, постаје снаја илузионисте Ренарда, докторира филологију, удаје се за Чубанова, опет се бори са алкохолизмим и правосуђем, и завршава недалеко од оца.

Поред Александра Лебедева, секретара за безбедност Русије, чије сам слике донео из Сибира, где је и настрадао, сахрањена је Раиса Максимовна Горбачов.

Рођена у Рубцову, царству Гулага,где су постојала два лагера, завршила чисту филозофију, а на студијама срела младог трактористу Мишу.

Онога са флеком на челу, и растуреним Совјетским Савезом на срцу!

Волели су је и мрзели,али највише су јој завидели.

Јер је нису разумели.

Умрла је у шездесетосмој години, од леукемије.

Осамнаестог августа, 1991!

Огледам се у њеном бронзаном лику!

Стоји усправно као апсолвенткиња на студентском протесту!

Кад су је довезли из Минстера, где је издахнула, ставили су јој ону руску круну, што жене носе уочи Божића.

Тако је покопана.

У близини Бориса Јељцина, за кога је Запад говорио да је први демократа на челу Русије.

Никога нема поред његовог гроба.

Огроман таласасти камен у руским бојама.

Нема цвећа.

Ни људи!

Само тишина, и ветар који сунцу одолева.

Ох, како је добро што на гробљу може да се пуши.

Згазио сам малочас нешто налик на црва.

Нешто што је можда прошетало кроз срце Булгакова!

Соњечки се пије лимунуда.

Узела би и жито са снегом.

И гледа оне што  носе колајне и иду од Лужњика.

То нису младићи него трокрилни ормани.

Отварају се око поднева, и не умеју сами да се затворе.

Спуштамо се до метроа и одлазимо на Вогањковско гробље.

Висоцки је на самом улазу, с десне стране.

Негдашња савест поноћне Москве.

Стари гробочувар прича да су само Волођа, Брежњев и Карпов некада возили мерцедес.

Једини у Русији!

Тражим Окуџаву, Булата Шавловича.

То је човек који је певао своје снове!

-За здравље ме не питај, оно није у мојим рукама! – причао је  Астафејеву, на старом Арбату, испред броја 43, где је живео.

Певао о војнику од папира.

Плакао уз вино и вотку.

Ако душа има глас, то је глас Окуџаве!

Његов деда, Владимир Степанович  је са Лењином дошао у Русију из Немачке, 1917, у бломбираном вагону.

Пред смрт тражио да га крсте.

Олга Владимирновна, његова жена, учинила је то, баш онако како јој је рекао баћушка  Крестјанкин из Пеково-Печерског манастира, од кога је добила благослов.

Булат је тада добио име – Иван!

Последњу песму написао уочи смрти, и посветио Анатолију Чубајсу.

Умро је у Паризу, 12.јуна  1997!

Песме му је уз гитару певао и Данило Киш.

Ако игде има равнотеже и сагласја између човека и гроба, ако је то уопште могуће, онда је то овде, са Окуџавином фотографијом, његовим потписом и руменим јабукама примакнутим уз мермер.

Прилази девојка са плетеном капом.

Пали свећу, крсти се и замиче.

Соњечка ми мери поглед, цокоће и дошаптава се са недрима.

Од јуче то ради, као Ана Сњегина, кад је заводила Јесењина.

Код њега сам и пошао.

Идем тридесетак метара главном алејом и скрећем лево.

Припаљујем му цигарету.

Соњечка шири белу крпу осликану пољупцима.

И уздиже каранфиле.

Има и писама, затворених.

Кад су га спуштали у земљу, једна жена је вриснула – збогом, моја бајко!

Гледамо се на осами, у тишини кроз коју лелујају све његове песме које сам заборавио.

Мало ми намигује!

Шеретски, намигујем и ја њему.

И одједном, појављује се девојка у црном.

Као да је изашла из гробнице.

Пала с неба!

Довољно да задрхтим и побегнем.

Али, она то не допушта.

Држи ме за руку, палаца језиком и примиче се као Соњечка кад изађе из слатких снова.

-Хоћеш ли чај од ђумбира? – пита, и повлачи ме ка гробници.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.