ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Иркутском и бајкалском брату

 

Пишем писмо Игору Дронову:
Ако не шапнем њему,
У овом врелом дану,
Ко ће чути,
Да волим њега и његову Ану!

Они су мој мали Сибир,
Најлепши камен са дна Бајкала,
И због њих миришем на душу руску,
Док они срце моје
Шетају сад
Негде по Иркутску!

Волим их песмом
Која још није стигла у мој здравствени картон!
Гласом словенских амеба!
Као једно дрво
Које се осушило када је умро отац
У зениту дугиних боја,
Чак их,
Љубави,
Волим као тебе,
Из доба кад ниси била моја,

Од тога зашто их волим,
Могао бих да ти направим шприцер,
И засадим шуму,
Да Мећавник преселим у Београд,
Могао,
Љубави,
Али не могу,
Мени то од језика не иде,
Од оне ноћи
Кад смо тражили
Разлог зашто се волимо,
И ја дрхтао,
Да га не нађем
Негде
Где се уз све што сањаш

И желиш,

Добија фискални рачун!

из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.