ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАЛЕРИЈА АЛУЊИНА: Јерменске приче и једна ноћ београдска
Киша је лила у Београду, она циганска: капала за врат и излазила на рукаве, падала толико да је кишобран молио да га поштедимо и да се негде склонимо, испод нечије стрехе или улаза, да тако мокри не плашимо људе који су иза својих затворених прозора причали, вероватно, о сунцу или можда о срећи, коју смо тог дана угледали у очима једног продавца јагода на Бајлонијевој пијаци.
Сушили смо се испред ватре, која је горела у сред лета, испред куће обавијене димом, и причом о Јерменији.
Валерија Алуњина је жена чисте душе: прозаик и песник, мајка и новинарка, и светски путник, жена која уме да сања, и да ћути.
Гледао сам у њене руке, скоро детиње, поред Дунава, гледао како од њих прави круг док грли своје две кћерке и показивао према води, зачуђен како од три сенке очас настаје дуга!
Валерија је октобарско дете, живи у Москви, рођена Сибирка, кћерка чувеног Анатолија Сергејевича, који јој је на време рекао: – слободно себи реци НЕ, али ти то ништа неће вредети ако судбина сто пута каже ДА!
Вино смо пили, и Кустуричину ракију са Мећавника, над једним лимуном из Париза просипали жеље, помињали косооке дечаке са Кавказа, моје Тичје поље и великог Параџанова, у тој ноћи , кад су сигурно спавали сви светски цариници, будили смо јерменске девојке и жене страдале у Отоманској империји и за покој њихових душа одасипали понеку кап из наших чаша.
Уме Валерија да врисне и да се претвори у атомску бомбу!
Орхан Памук јој је у сред Москве рекао:- турска политика и турски народ, то су две различите ствари!
И она изгледа другачије кад прича о Јерменији: устаје, млатара рукама, гледа према небу, и кад год се дотакне тамошњих пријатеља нешто јој из очију кане, нешто од чега и стољњак може да прогори.
У сред грмљавине, по добру помињала Завена Саргејана, Рубена Аисонјана, Галину Самову и Елену Шуваеву Петросјан, с виљушком у руци цртала Арарат и језеро Севан, болне приче из свете земље јерменске низала низ ноћ, и говорила тихо, да је боље чујем!
Пред ватром, док сам јој причао како су нас бомбардовали, руку је стављала на срце и бранила се, да јој кроз стиснуте зубе неки речи саме не крену у шетљу.
На одласку ме загрлила, онако братски, по киши отишла, она и њена два анђела, у ноћи која је трајала још неколико дана, вечерао сам њене јерменске приче, јео их без ништа
Валерија се и сад понекад јави, обично кад у Москви пада киша.
Пита, како си и насмеје се кад не умем да јој одговорим!
