ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАЛЕРИЈА АЛУЊИНА: Јерменске приче и једна ноћ београдска

Valerija AlunjinaКиша је лила у Београду, она циганска: капала за врат и излазила на рукаве, падала толико да је кишобран молио да га поштедимо и да се негде склонимо, испод нечије стрехе или улаза, да тако мокри не плашимо људе који су иза својих затворених прозора причали, вероватно, о сунцу или можда о срећи, коју смо тог дана угледали у очима једног продавца јагода на Бајлонијевој пијаци.

Сушили смо се испред ватре, која је горела у сред лета, испред куће обавијене димом, и причом о Јерменији.

Валерија Алуњина је жена чисте душе: прозаик и песник, мајка и новинарка, и светски путник, жена која уме да сања, и да ћути.

Гледао сам у њене руке, скоро детиње, поред Дунава, гледао како од њих прави круг док грли своје две кћерке и показивао према води, зачуђен како од три сенке очас настаје дуга!

Валерија је октобарско дете, живи у Москви, рођена Сибирка, кћерка чувеног Анатолија Сергејевича, који јој је на време рекао: – слободно себи реци НЕ, али ти то ништа неће вредети ако судбина сто пута каже ДА!

Вино смо пили, и Кустуричину ракију са Мећавника, над једним лимуном из Париза просипали жеље, помињали косооке дечаке са Кавказа, моје Тичје поље и великог Параџанова, у тој ноћи , кад су сигурно спавали сви светски цариници, будили смо јерменске девојке и жене страдале у Отоманској империји и за покој њихових душа одасипали понеку кап из наших чаша.

Уме Валерија да врисне и да се претвори у атомску бомбу!

Орхан Памук јој је у сред Москве рекао:- турска политика и турски народ, то су две различите ствари!

И она изгледа другачије кад прича о Јерменији: устаје, млатара рукама, гледа према небу, и кад год се дотакне тамошњих пријатеља нешто јој из очију кане, нешто од чега и стољњак може да прогори.

У сред грмљавине, по добру помињала Завена Саргејана, Рубена Аисонјана, Галину Самову и Елену Шуваеву Петросјан, с виљушком у руци цртала Арарат и језеро Севан, болне приче из свете земље јерменске низала низ ноћ, и говорила тихо, да је боље чујем!

Пред ватром, док сам јој причао како су нас бомбардовали, руку је стављала на срце и бранила се, да јој кроз стиснуте зубе неки речи саме не крену у шетљу.

На одласку ме загрлила, онако братски, по киши отишла, она и њена два анђела, у ноћи која је трајала још неколико дана, вечерао сам њене јерменске приче, јео их без ништа

Валерија се и сад понекад јави, обично кад у Москви пада киша.

Пита, како си и насмеје се кад не умем да јој одговорим!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.