ГОРАН ЛАЗОВИЋ И УЉАНА МИХАЈЛОВНА ЈАВОРСКА: Сибирска душа сликана срцем

Javorska

Показивао сам је ретким птицама.

У Царској бари, говорећи: -ти си сибирска краљица!

Русију ми цртала, врбовим прутом, по води и тиским стрњикама, иза Титела, док смо овце бројали и зумбуле брали.

Водио је на Авалу.

Јунак јој незнани љубио руку.

Ишли у храм светосавски, и она плакала као што плачу мајке.

-Зашто су вас бомбардовали?-питала.

Уљана Јаворска, песникиња и добра жена.

Краснојарка!

Која је пред зградом порушене Телевизије пљунула, и жмурећи гледала према Западу!

Из те пљувачке никли су јорговани бели.

Миришу на душе које леже испод мермера, на којем пише – зашто?

Ходили онда на врх Београђанке.

И гледали у мале људе, тражећи мраве!

На Ади Циганлији ме питала. – ово је ваше море?

-Друго немамо, да имамо море направили бисмо океан. Море смо имали док смо имали браћу!

Javorska 2Кад је бари постало досадно, од ње смо направили језеро!

Смејала се грохотом, говорила да сам хулиган, и тражила сладолед.

Уљана Јаворска, физичар по образовању.

Водећа сибирска песникиња.

У осмој години написала прву песму.

О јесени!

Певала би она и о љубави, али о томе сад сви кукају!

То што је неко неког оставио одавно није занимљиво за државне празнике.

Чак ни за сузе које су потопиле литературу.

Уљана још расте, поготово кад пише за децу.

И о браниоцима отаџбине.

О Јенисеју, цвећу и брезама.

Срце јој постало лирска читанка.

Кад сам је водио код Кустурице, дрхтала је као Андрићева сламка.

И у Гучи запевала.

Ставила шајкачу на главу, још пита: -познајеш ли ме?

И успут причала о души сибирског народа.

Боже, колики је то простор!

За њега су грудва соли сва војвођанска поља!

Из Београда махали Башкирову и Виктору Евграфову!

За њих наздрављали и пили Кустину ракију.

Причали о Маши и једној морнарској капи, пристиглој из Петербурга.

И дан пре поласка, тражила нешто моје.

Дао јој столицу, ону коју је покојни отац правио.

Она грлила мене и Блажа Раичевића.

Док је падала киша.

Понављала – волим Србију, ви сте моја браћа!

Никад тако није лило у Београду.

Били облаци, црни и дугачки.

И ноћ никад краћа.

После се јавила из Москве.

Послала слике, како хлади ноге у некој фонтани!

Уљана Јаворска, чију бих душу ставио уместо батерије на сваком сату!

Писала после из Краснојарска, како је срце заборавила у Београду.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.