ГОРАН ЛАЗОВИЋ И СУРЕН ПАРАЏАНОВ: Кад гледам Кустурицу, као да слушам Тарковског!

Син великог оца, Сергеја Параџанова.

Живи недалеко од станице “Универзитет“.

Улица – Пиргова!

У Кијеву, где ни сећања нису више иста.

Прича полако, и не крије ожиљке.

Кад се најежим, он се насмеје!

И по ко зна који пут, учи ме да не журим.

-Кад стигнеш пре времена, нико те не чека, и нико осим тебе не зна да си дошао.

Чему онда журба?

Тек кад закасниш, људи схвате да си ту!

 

Лазовић:

Отац је хтео да вам да женско име?

Параџанов:

Није, хтео је да се зовем – Давид!

-Са таквим именог га неће примити на факултет! – рекла је баба из комшилука.

Нека онда буде – Сурен!

-Ни са тим именом се неће уписати! – рекли су остали.

И тако сам  постао Сурен, по очевом другу Сурену Шахвазјану, сниматељу.

Растао сам код мајчиних родитеља, они су ме водили у забавиште и у школу.

Моји другови су знали мог оца, задиркивали су ме:- опет ти дошао деда!

После су га заволели.

Тада се практиковало да децу шаљу у село, на имања, да се упознају са земљом и радом, и мене су са разредом упутили подно Кијева, да беремо јагоде.

Отац ми је дошао у посету са Анатолијем Фуженком, и кад је видео шта једемо, викнуо је:- нешто је мало меса у тањирима!

Васпитачи су га гледали и ћутали, знао је и он да за бољу храну нема пара.

Одмах је отишао у продавницу и накуповао меса. Никад толико меса нисам виде у животу.

Све је то ставио на сто, и рекао васпитачици.-наша деца треба добро да се хране!

Сва радосна, узвикнула је:-ох, Сергеј Јосифович, останите код нас. Овде је ваздух тако добар!

Лазовић:

Ваша мајка воли да је ословљавају са – удовица Сергеја Параџанова?

Параџанов:

Она се млада удала за мог оца, имала је само шеснаест година, срели су се у кијевској опери, њему је тада било тридесет, и венчали су се тајно. Мој деда је вриштао, био љут на моју мајку, то је била виђена породица, дуго су радили у амбасади у Канади, а мајка се увек лепо одевала, пуно читала и издваја се од других девојака.

С мојим оцем није могла свака жена да живи.

Сад ми понекад каже кад примим некакве паре од очевих филмова:- ја сам дужна да то примам.

Нећу да је љутим, само одговорим:-погледај, мајко, свој пасош, тамо пише да си ти Шћербатјук, а не Параџанов!

И воле да је сусетке зову – удовица Параџанов, то је истина.

Она је сад инвалид. Имала је тешку операцију на кичми, сад не може да живи без лекова.

Лазовић:

Радила је као професор руског језика?

Параџанов:

Да, предавала је странцима, јер пре ниси могао да добијеш визу ако не знаш језик, а сад то може.

И ти ученици су је пуно волели и поштовали, она им је помагала да се снађу, помагала им чак и у решавању породичних проблема, и један од тих ученика постао је премијер – министар на Кипру, и он се заузео да мајку оперишу најбољи хирурзи.

Тамо ради најбољи хирург на свету, он живи и зарађује у Немачкој, али из патриотских разлога сваког месеца долази на Кипар, и оперише своје земљаке.

Лазовић:

Недавно је вашем оцу био рођендан. Да је жив, вероватно би био поносан што тај дан још увек прослављате?

Параџанов:

Мајка обавезно за тај дан направи хачипури по његовом рецепту, и ко зна шта значи тај дан, дође нам у госте.

Рома Балајан се увек  прва јави:-донећу то и то!

Отац је тако завештао још за живота, рекао је да ће мени помагати један његов друг, а мами госпођа Балајан, и ако ми буде тешко коме могу да се обратим, да затражим, например, триста долара на зајам.

Лазовић:

Чиме се сад бавите, завршили сте архитектуру?

Параџанов:

Отац ме је свему научио, сад могу да зарадим за кафу и цигарете, али за више – не!

По занимању сам архитекта, и по доласку компјутера, ја сам дискфалификован.

Не бавим се више тим послом.

Сад више не могу да радим ни као ноћни чувар.

Једино је хтео да ми помогне друг из детињства, Руслан Кухаренко. Имао је Биро за архитектуру и вршио је надзор изградње.

Али, кад су чули да сам Параџанов, да ми је отац Сергеј, с радошћу су ме одбили.

Лазовић:

Ви живите од ничега?

Параџанов:

Од тога се не може живети, али кад немам – идем у госте.

Уђем у тролејбус, купим карту и искористим је обично у повратку.

Сваке недеље у Кијеву на метро станици “Нивки“ окупљају се бројни колекционари: продају значке, фигуре, ордење, а ја скупљам марке, и често одлазим тамо.

Да не бих ишао џабе, смислио сам да мало и зарадим, јер тамо многе ствари продају врло јефтино.

И оно што тамо купим, однесем у комисиону радњу која је близу мог стана, и они то препродају. Не добијам велике паре, али могу купити марке.

Купио сам једном некакву гвоздену старудију,предреволуционарна ствар, за њу дао 20 гривни, уђем у метро и човек пита:-за колико ћеш то да ми продаш?

Тражим 50, и он ми на крају да 35!

Играм и спортску лутрију, разумем се у женски тенис, и кад је добар дан могу да узмем и 200 долара!

Лазовић:

А кад имате пара…?

Параџанов:

Тад одем на Басарабку, тамо је баба Гаља, од ње купим парче добре сланине или домаћу кобасицу.

Од ње је куповао и Јосиф Кобзон, она га стално помиње, и кад год га угледа на телевизији, каже:-ово је онај мој!, а укућани јој се смеју, мисле – баба излапела!

Друго, кад мајка прими пензију – прво вратимо дугове.

Нама долазе продавци са села, доносе домаће производе, и то нам дају на вересију. Онда се плати стан, мало пара остане за живот, мало…!

Лазовић:

Где су ту лекови за мајку?

Параџанов:

Кад имам пара, ја јој купујем лекове, и то оне најскупље!

Лазовић:

То што сте Параџанов не помаже пуно?

Параџанов:

Помогло ми је неколико пута: једном одем да купим карту за воз, и то нећу на обичан, него одем на шалтер за депутате и хероје рада. Кад су видели да сам Параџанов, службеница је само рекла:- дајте ми пасош!

Моје име се налази и у књизи КО ЈЕ КО, изашла је 1971, тамо су знаменити глумци, спортисти, политичари…

Не волим да се извлачим на презиме, да преко тога себи олакшавам, моје је само оно што урадим и што другоме дам, кад могу.

Мој брат Георгиј, по презимену је Хачатуров, његова мајка је моја тетка, пуно је другачији.

Он је, знате, због каријере променио презиме, и сад је он у Москви Параџанов, сви га тако зову и њему то прија.

Лазовић:

Познајем тог Параџанова који се презива Хачатуров!

Параџанов:

Наручите ми још једну кафу, може?

Лазовић:

Хоћете нешто и уз кафу?

Параџанов:

Хоћу да вам довршим, ја и Георгиј се понекад чујемо телефоном, и сад, кад је дошло до ових немира у Украјини, он је негде на интернету поставио очев колаж, писао тамо о Криму, и ја сам му рекао да је идиот.

Он је тако хтео да се додвори Путину, и сад га например у Грузију не пуштају.

Хтео је лако да дође до пара, да сними филм и постане велики режисер, али не ради се то тако.

Параџанови никад нису то радили, зато он и није наш.

Уз све, ја сам и резервни поручник, припадник инжењерско-минерске службе, и хтео сам да идем у Авганистан.

Један генерал је погледао мој досије, а тамо: отац – три пресуде, деда – пет, још мајка ради са странцима, само су рекли – не, хвала, зваћемо вас ако затреба. Требало је, али нису звали!

Лазовић:

Једном сте рекли да природа обично одмара над децом познатих родитеља. Кажете, такође: -ето, и ја одмарам!

Параџанов:

Наравно да одмарам, као у оном филму о “Алиси“. Схватите да сам инвалид, имао сам дијабетес, главу сам повредио на језеру, то је изазвало унутрашње крварење.

Меморија ми је начета, узимам лекове да бих могао да се сећам, некад не знам одакле сам дошао.

Пре сам памтио више од сто телефонских бројева, сад … само пет – шест.

Лазовић:

Добијате ли нешто за то што сте инвалид?

Параџанов:

Ништа не добијам, за то треба све оно што ја не могу и што не волим, а то је да вучем за рукав, стојим пред шалтерима, да доводим сведоке. И без тога сам жив, и живим.

Некад имам и више него што ми треба, и тада деци из комшилука накупујем бомбона.

Кад немам ништа, та деца се враћају из школе и свако од њим ми каже – добар дан!

Лазовић:

Шта сте наследили од оца?

Параџанов:

Две вазне и једну слику!

Лазовић:

А ауторска права?

Параџанов:

Дођу некад неки људи, треба им мој потпис, а мени требају паре, ја потпишем где треба, они нешто плате и оду.

Овде је сад све другачије. Ми смо земља у рату, али пре сам добијао, например, око 4000 долара годишње, од неке куће “Русико“, они су у Белгији, директор је у Москви, и недавно сам га звао.

Каже:-намамо!

Телевизија неће више да купи филм!

Продају се тобоже некакви компакт-дискови с лиценцом, али ни то се не купује.

И Јермени сад праве коњак “Параџанов“.

Точи се у Мосви, сви га пију, поготово кад се напију, и фирма која се бави производњом добро ми је платила.

Мајка је одмах узела паре, хтела је да урадимо ремонт стана, али су молери побегли.

Променили смо само прозоре, купили фрижидер, вратили дугове и остали опет без пара.

Лазовић:

Јермени ће ми можда замерити, али сад кад се помене Сергеј Параџанов прво се помисли на Јереван, што наравно не даје праву слику о пребивалишту вашег оца!

Параџанов:

У праву сте, у Јеревану, у кући где је живео само недељу или две, они су отворили музеј.

Дошли су у Тбилиси, узели све његове ствари, и одвезли у Јереван.

Мој отац је тамо сахрањен, поред глумца Фрунзика Мкртчјана, били су другови, а између њих је композитор Арам Хачатурјан.

Јермени су му још за живота правили дом-музеј, а зато је он био дужан да сними филм “Исповест“.

Није имао снаге за то, снимио је само стотињак метара, изгледао је тада врло лоше.

Лазовић:

Видели сте га пред смрт?

Параџанов:

Јесам, али морам рећи да су га Јермени лечили колико су могли, рак је, ипак, био у таквом стадијуму да лека није било.

Отишао сам код њега, био са њим, спавао у тој болничкој соби, да му олакшам колико могу.

Кад би се пробудио и дошао себи, тражио је да му дам отров, да се не мучи.

Болови су били страшни.

Како оцу дати отров?!

Лазовић:

Он је за живота режирао своју сахрану?

Параџанов:

Волео је тиме да се бави, одређивао ко ће му носити венце, а ко сандук! Живот је за њега био игра. Он је са трећег спрата људима сипао вино у чаше.

Волео је сам да спрема храну, говорио: – редитељ је дужан све да зна.

И све је знао.

Умео је да откључа туђа врата, да уђе у стан и остави поруку – дошао сам само да вам кажем да вас нема, и да сам био!

Дошли једном да га снимају, а он без посла, без пара, и питају:-од чега живиш?

Знате шта је урадио, отишао је до цркве, испружио руке, и рекао:-од лепоте!

Народ је пролазио, давао му паре, а он све што је скупио после дао сиротињи.

Лазовић:

Идете ли често на очев гроб?

Параџанов:

Скупа је карта до Јеревана, кад је најјефтинија прелази триста долара.

Зову ме Јермени, и то чине кад им требам, сад ме не зову.

Они то овако раде: одвезу ме у хотел, сачекају да доручкујем и после траже да читав дан проведем у музеју.

Хоће да сам им стално на оку, а ја то нећу, хоћу да идем тамо где хоћу. Не волим контролу!

Лазовић:

Били сте проблематично дете?

Параџанов:

Често сам био у болници, и тифус сам прележао, имао врло озбиљне болести.

Једном сам се отровао рибом, и то у Каневи, срећом тамо је био Јуриј Никулин.

Он и отац су ме превезли до болнице.

Лазовић:

Када сте упознали Висоцког?

Параџанов:

Не знам годину, то је било у неком летонском одмаралишту, одмарао се са Марином Влади.Они су тамо нешто и снимали, а Марина ме још на вратима пита:-како си, дечко?

И ја, кажем:-нормално!

Она то није разумела.

Само је рекла да одем за сто, а тамо је било пуно чешког пива.

Од тада никоме не говорим да сам – нормално!

Кажем:-добро сам!

Или, лоше!

Лазовић:

Ваша мајка није била у стану кад је долазио Висоцки?

Параџанов:

Отац је узео слушалицу и рекао:-Света, сад ће ти један мој пријатељ нешто отпевати!

То је било иза поноћи, мама је била ван себе, тада је била код родитеља, а нама стан пун, нико се не изува, скупили се сви добри људи из краја.

Висоцки је мами певао преко телефона.

Заспао сам пред зору.

И те ноћи сам хтео да украдем гитару  Висоцком, хтео сам мало да будем он.

Лазовић:

А моја Љиља Брик?

Параџанов:

Ваша?

Лазовић:

Прихватите ово као намеран лапсус, ипак је она била ничија…!

Параџанов:

Она је од тога и боловала! Кад сам с оцем отишао у Переделкино, она је хтела да ми поклони књигу са аутограмом Мајаковског. Било ми је седамнаест година, питала је да ли волим поезију и ја сам река:- не баш!

И књигу нисам добио, а отац је волео да јој поклања, она га је и извукла из затвора.

Лазовић:

И ви сте робијали, и то у Житомиру, због дроге?

Параџанов:

Једно је узимати канабис, а друго хероин. Уловили су ме са групом која је продавала канабис. Камере су све забележиле, а они су били синови генерала. Обећали су им слободу ако кривицу пребаце на мене. И тако сам ја добио пет година.

А тамо, све убице, продавци вотке од које се умире. Одмах су ме запослили, примао сам и некакву плату. Био сам осуђен на пет година.

Кас су ми рекли да сам слободан, тражио сам да ме испред затвора нико не чека.

Ушао сам у ресторан и наручио педесет грама вотке и једно кувано јаје.

-Колико си одлежао? – питала је конобарица.

-Мало више од две године!

-Само?- зачудила се. Овде леже и док не умру!

После затвора сам схватио, ко није био тамо, тај  не зна шта је слобода!

Лазовић:

То је 2003.?

Параџанов:

Та година треба да се памти, ја и пријатељ смо хтели прво да идемо у Севастопољ, али, где тамо, вода хладна.

И кренемо ка Балаклаву, дивне плаже, лепе девојке, чиста вода.

И ми стигли, али нас не пуштају, дошао Путин, кога знам из Јеревана. Кад је обилазио очев музеј, ми смо се упознали.

И ја стојим, а он иде, и гледа ме.

-Здравствујте, ја сам Параџанов! – кажем.

-Ослобођен си, значи! – одговара.

Обезбеђење дрхти, сви гледају у мене, а он по џеповима нешто тражи.

И ја све мислим, даће ми бар петсто долара.

Није ми ништа дао, само је рекао:- у реду!

И отишао.

Лазовић:

А Тарковски?

Параџанов:

Отац га је звао и он је дошао у Тбилиси, славили смо Нову годину.

Његова жена Лариса ми је говорила:-Суренчек, дођи код нас у Москву, оженићу те, моја девојчица је тако лепа!

Онда су почеле грузијске здравице, а традиција каже – Нову годину мораш испратити трезан, после ради шта ти је воља!

Седео сам до Тарковског, и у једном часу сам га питао нешто у вези неког његовог филма.

-Ништа те не разумем, рекао је, ти си нормалан дечко, хајде, боље је да седимо и пијемо вино.

Ја сам те ноћи пио воду, и сви су ми били смешни.

Лазовић:

Како је старији Параџанов изгледао после затвора?

Параџанов:

Човек после сваког затвора изгледа као прави родољуб! Неухрањен, гладан и жедан, и наравно болестан.

Отац је тада био без браде.

Први пут сам га таквог видео.

И био ми је смешан, али је заплакао кад сам га загрлио.

Лазовић:

Пушите ли?

Параџанов:

Хтео сам да престанем, и то једном кад сам износио смеће.

Говоре људи:-остави то, дуже ћеш живети!

И ја изнесем смеће, напољу хладно, и кажем;- хајде, још једну запали, и крај!

И запалим цигарету. У том часу огроман комад леда падне са крова.

Да нисам застао и запалио, то би ме убило.

Цигарета ми је сачувала живот, и зато пушим.

Лазовић:

Кад причамо о Србији, ви све нешто помињете Југославију. То више не постоји!

Параџанов:

Ја то све због жене, једном сам се женио.

И она каже:-иде ми се у Југославију!

-Колико ћеш остати? –питам.

-Вратићу се за недељу дана!

И она се вратила после два месеца.

Само сам јој рекао – покупи ствари, и покушај да будемо пријатељи.

Лазовић:

Играли сте и у култном очевом филму “Сенка заборављених предака“. Памтите ли то?

Параџанов:

Тамо сам играо само епизоду, отац је тако хтео, ту су још била деца његових пријатеља, филм је буџетски био ограничен, а отац је умео да буде и штедљив.

И то најчешће кад није имао пара.

Тај кадар, где сам био, пун је симболике, ми гинемо, али живот иде даље.

Лазовић:

Кустурица каже да је то један од најбољих светских филмова?

Параџанов:

То је једини очев филм којин сам разумео, ове друге нисам ни покушавао да разумем, а Кустурица, по ономе што ради, личи на мог оца. Хоћете ли га ускоро видети?

Лазовић:

Можда идуће недеље!

Параџанов:

Слободно му пренесите, кад гледам његове филмове, као да слушам Тарковског!

 

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

 

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.