ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПРИНЦЕЗА ЈЕЛИСАВЕТА: Срце у празном раму

Lazovic i Jelisaveta

На зиду старе куће годинама је висио празан рам.

У њега је највише гледала баба.

Чистила га понекад ракијом, брисала свадбарским пешкиром, и љубила пред спавање.

Кад је умрла, рам је нестао!

Ми још деца, брзо га заборавили, брже него бабу.

И о њему се није причало, док једном, у нашој кући, један човек, није упитао:

-Где сте сакрили кнеза Павла?

Тај човек, црвен и љут, ништа више није рекао.

Узео је свој дугачки кожни мантил, и отишао!

Ујутру, на зиду старе куће, поново је висио празан рам.

Отац ме питао:

-Шта видиш?

-Ништа!

-Погледај боље! – рекао је.

И ја сам гледао, и ничега, сем једне мртве муве и мало прашине, на њему није било.

-Како не видиш? Ово је кнез Павле, онај што нам је извукао главу из торбе, спасио животе, твоју бабу пољубио у руку и прошетао кроз ружичњак!

-Што га онда чувамо у празном раму? – питао сам.

-Да не пожути!

Отац је умро, давно.

И наша стара кућа са њим.

Празан рам сад виси у мојој соби, на зиду у новој кући.

И данас, пред њим, старој мајци причам како сам са принцезом Јелисаветом, кћерком кнеза Павла, шетао кроз ружичњак.

-Јеси ли је пољубио у руку?

-Јесам!

-Шта сад видиш у овом празном раму?

-Твоје срце, мајко!

Горан Лазовић
?>