ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МИРОСЛАВ АНТИЋ: Ако ти јаве да сам се родио

Lazovic i Antic

Слушај добро, не знам како да ти кажем, али тај твој Мика Антић умало да ми узме образ.

Није он крив што сам мислила да су писци фини и поштени људи.

И да бирам, нисам сигурна да бих њега опет узела за дипломски.

Прво сам читала његове књиге, има ту небеских ствари, неке песмице научила напамет, обукла белу хаљиницу и кад сам дошла, он каже:-миришеш на периферију!

Одведе ме на Петроварадин, пролеће пева равницом, а мени мило што ме питомо гледа, он је човек из читанке,кажем, има прсте као светац.

И прича он тако о звездама и морнарима, помиње звезде и бродове, пије неку мученицу, и таман се ја нешто замислила, кад он ме држи у наручју и листа као књигу.

Поштено, куља ватра из недара.

Задигла се, да простиш она бела хаљиница, а он ми прстом црта неке кружиће око пупка.

Мени дипломски у глави!

Тргнем се, и питам:-шта то радиш?

А он, каже:-тражим инспирацију!

И да ти не дужим, дипломирала сам с дететком, удала се и нисам га више сретала.

Белу хаљиницу још чувам, али кад год му име помену, ја замиришем на периферију!

Прича ми Наташа, на Петроварадину, на оном месту, где смо се нас двојица удварали једној брези.

-Лепши си од мене, али ја знам цигански језик и разумем се у ћутање звезда!- каже.

Имам ли ја право да се изујем и ходам бос?

Доста ми је чарапа.

Доста ми је бријања.

Можда бих и ја обукао фармерке, али не може. Каже ми пре две године један милицонар на улазу у Скупштину:-Идите, друже, кући и узмите белу кошуљу и кравату. Могу ја вас да пустим унутра и овако, али моја деца вас уче у школи. Немате право да се понашате другачије него што вас замишљају!

Онда ходили у чарде белегишке!

Изувени иза поноћи, слушали с врата:-ди си, бре, Мико?!

Претворени у тамбуре и ситниш, певали “Верку калуђерку“!

-Што не плачеш кад је весело?- питао.

И учио ме како се пије вињак с ногу!

-Зинеш и зажмуриш, и не седаш док он не одради своје. После ти више није до устајања!

Око поноћи, звали Миру Бањац.

-Где сте?-питала.

-На крају света!

-Шта се десило?

-Јуче ти нисмо рекли да те волимо!

То је било оних дана кад јој је био рођендан.

И кад јој је Мика уместо поклона написао песму на вратима.

И једном, код Мике Варенике, рецитовали звездама.

Кад сам заспао, он ме покрио контрабасом!

И отишао да шета по Ковиљу.

Привиђала му се тих дана Ленка Дунђерска.

-Ако дође, реци јој да сам отишао да је тражим. И буди фин према њој, одмах је примакни уза зид!

Перо Збубац нас звао господом!

Стварно смо мирисали на буржоазију, у Микиној раздрнданој “буби“.

-Ја немам своју жену, свој тип жене. Све жене на свету ми се допадају, и све музике на свету! – говорио.

Имао је тек двадесет и једну када је оженио шеснаестогодишњу Љубицу.

Звали је Буба.

Причало се да јој је измислио надимак, косу и зелене прсте.

Живели су код његових родитеља.

Микин отац се жалио:-по васцели дан , она седи доконо и не зарађује!

Избацио их из куће.

Кад су дошли у Нови Сад, Мика је свакодневно испраћао Бубу на воз за Београд.

Једног јутра му није одмахнула, само је рекла:-више се нећу враћати!

Писао је после породици:-Буба и ја смо се данас судски развели. Немојте ништа ружно говорити о њој. Ја сам био крив!

Кад сам му се јавио из Мокрина, узвратио је:- још сам тамо дођош, питај људе, знају ли где сам?!

И неки Пишта, руководитељ, умало у бунар да ме убаци.

-Какав Мика, зовнем га на прославу, он дође и напије се. Почне да се удвара мојим наставницама, срам га било.

Одведем га и, замисли, кад сам се вратио – наставнице плачу!

Још питају:-кад ће се вратити?

И у тој мокринској школи, док су се други потписивали кредом, Мика је своје име урезао ексером, у гоњи десни угао табле.

Имена исписана кредом су избрисана.

-Знаш ли чије име још стоји на табли?- пита, правдајући се што нема чиме да ме послужи.

-До поднева је било пића, онда Љиља кренула на посао и сав алкохол просула у судоперу!

Зовемо Драшка Ређепа.

Да питамо, где му је Матићев шал!

Кад бисмо рекли где смо, он би дошао.

Одговарамо:-ево нас у Гаравом сокаку, кад се преселимо у улицу, јавићемо се!

Као онај директор сремске школе, који је једаред Мику позвао на свечаност поводом отварања библиотеке, који ме ноћима зивка:-де, испричај нешто, о оном пјеснику!

Мика дошао и одмах с врата:-а, мој хонорар?

Стигла службеница из рачуноводства, али Мика одговорио:-нисам тражио паре, него флашу!

А свечаност била велика, чекао се и председник општине, очекивала телевизија.

Кад су стигли, Мика затечен поред празне флаше.

Председник општине муцајући прочитао говор.

Ни директор није био гори.

Тек кад се појавио Мика, проломио се аплауз.

-Како, болан, ти то све из главе?-питао председник.

-Није то из главе, господине, то је из флаше. Док сам вас чекао, ја сам пуну флашу књига попио!

Сатима причамо о Милану Коњовићу.

Он тек стигао из Гран Палеа, новине грме – једини живи сликар који је тамо излагао.

-Код мене постији правило, кад пишем онда сам трезан, а кад сликам – пијем.

И насликам предивну слику, средњи формат. Коњовић пита:- како си то урадио?

Правим се важан, нећу као да му кажем.

Ма, зна ли он да сам био пијан, да се ни ја тога не сећам?!

-И где ти је то Бродарево? – пита.

-Нема га на карти!

-Тамо би ваљало отићи док га не уцртају, и док је Десанка жива!

У једном сличном месту на југу Србије, после књижевне вечери, убедио је једну учитељицу да није лепо да се кући враћа сама.

Успут јој рекао да међу космонаутима има пријатеље.

-Они ће твоју слику однети на Месец и ја ћу сваке ноћи преписивати твоје очи.

Јутарњим возом, слаћу ти љубавна писма за доручак!

Кад је ушла у кућу, Мика се попео на дрво и запретио да ће појести све лишће ако га не пусти унутра.

Пробудили су се заједно!

Чега се могу сећати жене које нису љубиле песнике?

Жутих слика на којима их нико не препознаје?!

Причамо о Кикинди.

-То је први град који сам у животу видео.

То је било нешто дугачко, широко, шарено. Дотад сам мислио да су градови нешто као кућа на кућу, па ко направи више кућа, тај има већи и лепши град.

У Кикинди сам први пут сладолед јео кашиком. Онда сам отишао кући, и то испричао другарима, а они кажу:-лажеш, сладолед се не једе кашиком, сладолед се лиже!

Много сам градова обишао, био у Њујорку, Паризу, Москви, био и у Мостару, Београду, али до дана данашњег, највећи и најлепши град на свету целом за мене је Кикинда, зато што је мој први град.

-Шта каже огледало?-питам.

-Постоје два Мирослава Антића.

Одувек је било тако.

Читавог живота борио сам се са својим двојником.

Он је био бољи, природнији Антић, кога је моја мајка обожавала, а који је мени непрекидно стварао невоље.

Нисам могао да га поднесем упегланог, намиирисаног и очешљаног како чита стихове мојим плавушама.

Био је толико размажен аплаузима, наградама, положајем у друштву да ми се обраћао осорно, као слуги, ккао неком недораслом типу. А ја сам му чак и песму написао, најдивнији епитаф, на рукама доктора савића, у неуропсихијатријској клиници, који ме је први излечио од хиљаду невероватних болести везаних за вотку, коњак, вињак… И та упеглана стока је пре менеускочила у све читанке и заузела моју вечност.

Требало је много раније да га се решим.

Причамо о нашим мајкама.

Оне су као облог, пријањају тамо где највише заболи.

Меланију сам упознао у Панчеву, имала је само сто година.

И осмех с машницом од туге.

Сачувана је једна петроварадинска разгледница, коју јој је Мика упутио 1974:

“Драга моја, не брини се, ја још увек блесаво живим. Читав сам! Срећна ти слава. Запали свећу тати. Твој М.“

За зидаре је – мајстор!

Кућу озидао својим рукама.

За боксере – шампион!

Првак Војводине у велтер категорији.

-У Зрењанину сам добио батине, нисам баш пао, али сам меч изгубио. И био сам јако искрвављен. Такав сам пролазио кроз светину, после батина, кроз публику из које су ми свашта говорили, и то ружно. А једна мала непријатна жена ми се уносила у лице, викала да сам педер. Ја сам је нокаутирао. И онда су све новине донеле вест како је боксер силеџија нокаутирао жену. Био сам пред искључењем из гимазије.

Показује жуљеве, и дрво тек одељано.

Одабрао му ћошак, још у песму да га претвори.

-Понекад помислим да песме појефтињују кад се изговоре или напишу. Много су чистије, боље, веће и чистије кад су у човеку!

На једној од књига ми исписује – Живи свој живот и не дај му да он тебе живи!“

-Било је дана кад нисам попио ни чашицу алкохола читавих пет месеци, а онда ми нешто груне изнутра, нека бол помешана са страхом и стрепњом, и ја помахнитам.

Спустим се у кафану и попијем за десет дана оно што нормалан човек попије за пет месеци. Сви ме, наравно, виде и кажу:-ево, пијандура, опет се вуче улицама. Они што упиру прстом у мене ништа не раде у међувремену, али ја сам правио спектакл од пијанства.

Зар треба да се правдам мозгу који није био никад моја истинска природа?

Била је то лажна материја прокријумчарена у овакву врсту размишљања.

Умирао си неколико пута?

-Прво на Неуропсихијатријској клиници у Новом Саду.

Имао сам утисак да сам себи изашао из уста, наднео сам се на себе, гледао шта раде са мном.

Једна жена, била је очни лекар, констатовала је – овај је одапео!

Чуо сам све лекарске разговоре. Један други лекар, и он је био ту, шамарао ме :-то је Мирослав Антић, нећете, ваљда, пустити да умре.

Вратио сам се кроз своја уста, и оживео.

Други пут је то било после турнеје са Томом Здравковићем, на ВМА у Београду.

-Тад ми се баш живело, и гледао сам како летим кроз облаке.Некоме сам махао!

Кад сам се пробудио било ми је жао, осећао сам бол, све ме страшно болело.

Имао сам на хиљаде песама у глави, ни једну нисам написао.

Онда га дуго нисам сретао.

И кад сам скупио снагу и отишао, имао је браду и није имао пола језика.

Говорио је Љиљи:- затвори врата, однеће ме промаја!

Показивао ми руке, и сунцокрете, тек нацртане и неосушене.

Сутрадан је добио Авнојевску награду.

Изашао у башту и пао поред баштенског стола.

Са лекаром који га је лечио, играо је шах, црним фигурама, које су, говорио је, у дослуху са његовом судбином.

После победе би ликовао:-још се не спушта моја заставица!

Умро је 24. Јуна 1986, а иза поноћи отворено писмо које је адресовао на Дуду из комшилука:

Дудо,

Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор.

Мајка Меланија је те ноћи записала:- умро је мој Мика, мој једини син…мој геније, моје паметно дете!

Нису могли да му скину оно злато са руку којима је сликао сунцокрете.

Неколико година после, на Вечерњопј сцени Позоришта “Душко Радовић“ у Београду поставио сам представу – ТАКО ЈЕ ГОВОРИО МИКА АНТИЋ.

Одјекивали су аплаузи у мраку.

Видео сам само Наташу у првом реду.

Била је у оној белој хаљиници.

И питала: -миришем ли на периферију?

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.