ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИНА ВЛАДИ: Да није било Београда, можда ни мене не би било! – ексклузивно за ИСКРУ

Два пута смо се чекали у Паризу, а упознали тек у Москви.

Јевтушенко је био мало љубоморан:-ако је опет сретнеш, реци да ме не познајеш!

Седела је до Краснопољског те вечери, и гледала у цвеће које су јој послали из Екатаринбурга.

Још лепа, а у фебруару ретко која жена игра на карту лепоте, осим ако није Марина Влади, смешкала се и распитивала за московске пријатеље.

Помињала је Белу Ахмадулину, њену Белку, од које је добила – прстен са великим каменом.

И једном, када је песникиња у пуном театру казивала песму о Марини, она је ускликнула:-о,Боже, тако велика жена да пева о мени!

Висоцки јој је само спустио руку на крило:-ово је песма о Цветајевој, стрпи се још мало, Мариночка!

Гледао сам је устима и очима, док је причала о књигама и француским избеглицама, о позоришту и рату у Ираку.

Док је ћутала, гледао сам и у једног подбулог филмског критичара, коме је, авај, сметало што ништа не једем и не пијем, који ми је испричао да је једном у московско Министарство културе, где је радио, стигло писмо, у којем је стајало:-зашто се Висоцки не поздравља са нама, заслужним ветеранима Партије?!

-Због Марине, одговорили су, мање гледајте у њене ноге и кратке сукње, она је ваш партијски друг!

И током једне од здравица, оних руских, кад се устаје, држи слово и придржава пуна чаша, неко је од познаника рекао да сам из Србије.

Марина ме је очас помиловала машућим погледом.

Постао сам – центар планете, први падеж свих језика света, претворен у радост и државни празник, и одједном замирисао на посластичарнице са Црвеног трга.

-Да није било Београда, можда ни мене не би било! Знате ли то? – упитала је.

Од тог часа, подбули критичар је променио поглед, за неколико сантиметара померио столицу, и није ме више ударао по рамену.

-Моји родитељи су се упознали у Србији. Мајка Милица је имала осамнаест година када је почела Октобарска револуција. И емигрирала је, отишла у Београд, и постала балерина, а отац је тамо дошао са својим театром, и они су се тако упознали. И, ето, тако сам се родила ја, и моје три сестре – Олга, Тања и Милица.

И мајка је често помињала Београд, и људе који су јој помагали. И још један град, то је Панчево!

Наздравили смо онако преко стола, као што су наздрављали Данило Киш и Висоцки у београдском Клубу књижевника, и удбаша који је био поред њих молили да седне, да не умара ноге, јер они не намеравају до јутра да се растану, а кад су човеку уморне ноге, говорили су,  може да слуша али не може да памти оно што треба да чује.

Милица Евгењевна Енвалд, која је завршила Смољни факултет за благородне девице, из Београда је возом отишла у Париз.

Није носила кофер, само нешто попут ранца, где је било неколико фотографија и међу њима једна плава свилена марама.

Владимир ју је чекао на станици, крупан и мишићав, пореклом – украјински циганин, несуђени ратни добровољац, пилот, један од најбољих студената Конзерваторијума и велико име париске Опере.

Умро је када је Марини било тринаест година.

Од првих пет слова његовог имена, она је направила презиме.

И у сваком мушкарцу тражила Владимира, све док није срела Висоцког.

-Волела сам и друге мушкарце, али ни једног тако искрено и страсно као њега.

Он је био моја љубав, и моја страст!

-Не плачи, још није време! – шапнуо јој је Висоцки.

-Нећу те више видети, ово је наш последњи полубац! – рекла му је на аеродрому у Паризу.

Висоцки је последњи пут играо Хамлета 18. јула 1980!

Недељу дана пред смрт.

У џепу је имао и повратну карту, за 29. јули!

-Смрт иде за мном, као да не уме сама! Ти си отишао, а ускоро ћу и ја за тобом! – јаукнула је над његовим одром.

Краснопољски ми наздравља.

У ресторану преко пута Кијевског вокзала, одакле се најбоље виде бабушке са нарамцима ружа, и изгладнели пушачи поред улаза у метро, неко као да је поручио Висоцког.

Пријања нам уз кафу и тишину.

И сећам се приче, кад је једном Марини куцао иза поноћи.

-Ко је то? – упитала је.

-То сам ја! – одговорио је Висоцки.

Отворила је врата када је рекао – то си ТИ!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.