ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИНА СЕМЧЕНКО: Кад замиришу шафрани!

Леп је Хабаровск, и далек, даљи од реченице која нас чини срећним, пет дана и шест ноћи московска локомотива клацка до њега, застаје у Краснојарску, пишти поред Бајкала, протутњи кроз Иркутск, и успори испред Амурског моста.

Тамо где престаје град, почиње тајга.
Кина је на тридесет километара, монсуни Далеког истока шетају по улицама, улазе у трамваје и старе кафее, и пењу се на златне куполе цркве Преображења.

Зима и мраз су најпознатији становници Хабаровска.

Прозори тад дрхте, и кости певају, и планина Хексир се буди као ледено чудовиште.

Град дугих ноћи и ниских облака, од оца Николаја Муровјева, грофа, чија статуа блиста издалека, наслања се на Амур, реку са два лица, која је најопаснија кад се утиша.

Нема шафрана у Хабаровску.

Оних жутих, китњастих, што су ницали у Библији, нема их на доксатима ни на терасама стаљинским, ни у баштама их нема, обележеним окућницама, али их има у продавницама, где се купују зачини.

Марина има два презимена: Семченко и Шафран.
Родила се у Свердловску, сада је то Екатаринбург, центар Урала.

За поезију живи а од новинарства купује хлеб.
И сва је цветна, од уста до потиљка, Мариночка, чију је руку пре много година затражио један практикант, и она му родила два сина.

Један се бави срцем, од кардиологије прави уметност, а други, Павел, с којим сам једном ћакулао у Кнез Михаиловој, кад не зна шта ће седне у авион, и пилотира, маше мајци,облацима и мравима.

Марина у свом дому има мачку и мандарине, кад се насмеје и лумун процвета, има и неке књиге из Србије, и чува их поред слика кад је била клинка.

Први текст објавила у “Пиониру“.

Имала је само дванаест година.

Сањала да постане хемичар, и остварило јој се све што није очекивала.

Радила у радију, на телевизији, и дошла дотле да не може без новина.

Реченица јој личи на шарену птицу.

Као и песме, оне љубавне, које се саме завлаче у коверат.

Објавила је две књиге.

-Нека време каже какав сам песник, и да ли сам то уопште! – говори уз топле колаче, и маше рукама које увек обрадују тесто, па су јој хлебови мекани, и топли као детињи загрљај.

Марина је и професор, а њени студенти као шафрани у низу.

Кад иду улицом, и улица иде за њима.

Леп је Хабаровск.

Има Марину Семченко.

Прелеп, кад каже – презивам се Шафран!
И замирише!

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.