ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КУБАЊСКИ КОЗАЦИ: Бог је у правди а не у сили!

Lazovic Kozaci (3)

Далек је Дон, предалек, мада Ростову никада нисам био ближи.

Где ли су сад Григорије Мелехов и Аксиња Степанова?

Кад би им неко рекао да сам у Краснодару, дојахали би можда, да се сретнемо бар на мутном Кубању?!

Нема овде козака, вода је блатњава и тек у даљини зелена, пљуска и кваси дрвене даче обојене у плаво.

Прозори се беле, поред њих катарке и мередови, накривљене врбе и огарављено сунце испод грана.

Има и кућа од камена, богаташких, са широким терасамама, скупим фењерима и мермером, и јахтама везаним на чвор, заузданим као коњи козачки кад оно дођу са ратишта без господара.

Капетан брода је жена, а брод огроман, једва носи девет и по људи.

У ту половину убрајам себе, згученог на палуби, поред Алексеја Ивановича.

Причамо о козачком свиленом гајтану за који могу да се затакну два пиштоља и двосекли мач.

Сабља се качи поред копља, за седло, и може лако да посече ватру, и главу луду.

Козаци су проливали крв за Русију – матушку и главе полагали за Цара – баћушку! – прича Алексеј, показујући на облак који личи на козака.

Рунолики коњаник језди према Црном мору, које је на стотињак километара одавде, као и Азовско, и нестаје претварајући се у копито.

Козаци су слободни људи, са израженим православним идентитетом.

Немци су њиховим именом плашили децу.

Краснодар је бивши Јекатеринодар.

Lazovic Kozaci (1)

Основала га Катарина, она Велика и похотна, 1794!

Град пшенице и сунцокрета, рафинерија и паркова , и некадашње пребивалиште Фјодора Јаковљевича Бурсака, личког Србина, атамана Кубањских козака.

У Красноармејској улици број шест, меморијални је музеј породице Бурсаћ.

И једна железничка станица се по њему зове, у месту Бејсуг.

Алексеј Иванович на Позоришном тргу, поред певајуће фонтане, прича о козачком пореклу и претвара се у водоскок, пун поноса.

Прошла га морнарска мучнина, мисао му се избистрила, заборавио на кубањско таласање и све се бојим одлетеће.

Руке му крилате, шумарске, пуне чворова, шири их чим помене претке и Сибир.

Његов дједушка, Данило, био козак и соколар, бркајлија,пловио Доном и Дњепром, јахао степама и прелазио границе,иза себе оставио неколико медаља и пуно непризнате деце.

Умео са соколовима.

Из гнезда их доносио жутокљуне, хранио и поклањао.

А соко чудна птица, вернија и вреднија од човека!

Живи педесетак година.

Негде на половини живота, кад му се искриви кљун и отежа перје, ако не изврши самоубиство, одлази у гнездо у којем се излегао.

Месецима удара кљуном у камен, док му кљун не отпадне.

И опет месецима чека да нови израсте.

Кад се то догоди, враћа се из мртвих и одлази међу соколице.

Застајемо у Красној улици, поред скулптуре “Запорожски козаци пишу писмо турском султану“.

Алексеј певуши – “Тамо на Кубању“, гласом који призива погледе момака и девојака, вероватно студената, пристиглих из Пушкинове библиотеке.

Говори им да је Мајаковски за Краснодар рекао да је то “собачкина столица“!

Младеж се смеје, ошинута летом и оптимизмом, фотографишу Алексеја, а девојчурак у цветној сукњици, раштркане косе и јерменског лица, узвраћа:-ово је мали Париз, господине! Виктор Лихоносов га тако прозвао!

-Јеси ли ти козак? – пита Алексеј голобрадог младића, са две минђуше у десном уху.

Пролама се гласан смех, смеју се случајни пролазници, и отшкринути прозори, смеју се чувари парка, носачи хлеба, птице и деца којима ништа није смешно, смеју се сви осим младића који у Алексеја гледа као у атамана.

Lazovic Kozaci (2)

И у сред тог смеха, младић са минђушама, почињи да пева – “Испрежите, момци, коње!“, песму која је козачка химна и заклетва.

Одједном мук, тишина, и сузе на Алексејевом лицу.

Ћутали смо до Тургењевског моста, један на другог понекад виркали испод ока, и тек у Марксовој улици одвезали језик.

-Како да постанем козак?- питам Алексеја.

-Лако, само најави кад ћеш се следећи пут родити, да ти завршим то код атамана!

У ресторану “Ласточка“, чувши да сам из Београда, конобар нас чашћава пићем, и песмом “Родна Србијо“!

Алексеј подигао чашу, и понавља:-сестро Русије велике, какав тешки крст носиш на себи, Бог је правди а не у сили…“!

Песму је написао свештеник Обрасцов, а велики Захарченко компоновао и Кубањски козачки хор је изводи на свим концертима.

-Шта мени треба да будем Србин?-пита Алексеј, и жмури на једно око, а оно друго усмерио ка мом челу и гледа као да нишани ловокрадицу соколова.

-Зар је мало што си Рус?

-Да се нисам оженио Српкињом, било би довољно!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.