ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КСЕНИЈА ЗЕЧЕВИЋ: Верушка принцеза првог реда

Goran Lazovic

Знала је да се огласи пред зору:

-Шта радиш, које је доба?

-Мислим да спавам, јавићу ти се кад се пробудим!

-Видимо се на Сави, око четири уре!

Ни једном нисам закаснио!

-Зашто ово чиним?

-Ти си ми најбоља другарица!

Водио је и на Тичје поље.

Баба Милуника јој поклонила вунене чарапе.

Рођаци савијали дуван  и прстом упирали: – видиш оно иза облака, оно што се не види, то ти је Ловћен!

После плакала, кад су је љубили!

-Доћи ћу опет, да вам одржим један концерт!

-Нама је сад пут потребнији!- викао шумар.

-Ох, како тај човек мирише на љубав!- рекла ми успут.

Једном афричком амбасадору ме представила као мужа!

Човек  побелео од  туге!

За њом се ноћ окретала!

Шта смо вечерали?

Обично ништа, а кад смо баш били сити по једно кувано јаје, поховано причом о Жарку Лаушевићу и Вељку Радовићу!

Били  четверац, без кормилара.

Имаш кравље очи, говорио.

И не разумеш се у годишња доба!

Смејала се полако, као кад сазрева јесења крушка!

Жарко нам сипао вино, дечанско!

Оно кад кане на кошуљу, душа остане без  флека!

Причала о Бечу и Антверпену, помињала Париз, Берлин и Њујорк!

Једном јој тамо украли празан новчаник.

Молила:- нађите лопова, хоћу да га частим!

У деветнаестој магистрирала!

У трећој тек, написала прву композицију!

Мајка Италијанка а отац пилот, Црногорац.

Родом из Веруше!

-Мајци рекао да је виолиниста. Одвео је кући и гуслао, зачета сам на брзину, уз песме јуначке!

Стевану Раичковићу  сипали ракију на длан:

-Јадна моја лирика, она сад мирише на шљиву!

Хтела у Никшић да ме води:

-Ниси више добар, морам мало да те оженим!

Са унуком Петра Кочића, једном  оговарали власт.

И умало, те ноћи, парк да остане без споменика!

Молила је унука, да деду не носи кући!

Уместо писама, из Бара  слала маслине.

Кад је дошла, донела   “Повратак јужним планинама“!

И почела  “Реквијем за Теслу“.

Свет јој  долазио у госте!

Она из авиона улазила у концертне сале!

-Донеси ми једну тису из Бродарева. Причаћу јој и свирати, не брини, умем ја са биљкама!

И нервирали је голубови, на прозорима малог стана, на Цветном тргу.

Тамо, где смо једном два дана померали клавир.

Био је 21. новембар!

И први пут се јавио неко ко се не јавља:

-Сад је заспала…!

Моја Ксенија, покојна Зечевић!

 

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Горан Лазовић

2 коментара

  1. Borica каже:

    Lepo je setiti se ove talentovane zene koja je prerano napustila ovaj svet, Miljkovic kaze , ubi me prejaka rec, a Kseniju je ubila prevelika emocija………

  2. Bistrica каже:

    Хвала писцу овог дивног подсећања, поетски уобличеног, на драгу, необичну, изузетну особу, пијанисткињу, композиторку, песникињу, на нашу Ксенију. Господине Лазовићу, захваљујући Вама, данас су моја деца слушала “Повратак јужним планинама“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.