ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ИГОР КАРНИЕНКО: Сибирско златно перо

Karnienko

Родио се у Бакуу, слике азербејџанског рата не препричава и не показује, својеглав и гласан, млађани Николаевич, неприметни шетач по туђим сновима и свом Ангарску, око поднева обично прође поред Музеја сатова.

Погледа у сунце сибирско и крене за Ангаром, право према Јенисеју, лагано, ногу пред ногу, ишчекујући да га неко пита:-које је доба дана?

У граду трамваја, оних што стају поред цвећара, знају да је човек на своју руку.

Нико га ништа не пита!

Један са његовим именом и презименом већ је постао херој.

Само је пре гога мало погинуо!

И то у Грозном!

-Вечни су само људи који умеју да маштају! – говори спуштене главе.

Још ме убеђује да је анђео!

Показује ожиљке на леђима:-ето, ту су некад била крила, кад сам хтео да полетим, лекари их уклонили!

Ноћу, кад пише, понекад замисли да је птица.

И отпуза до своје прве приче – “Човек који се не смеје“!

Тамо сусреће учитеље, Бездбериа и Кинга!

За црном тројком трче деца и пси, као и за свим добрим људима.

Баба му причала да људи који имају слику не умиру!

Зато их он скупља, и милује!

Млад је писац, али о њему пева Русија.

Добио руско “Златно перо“ и сверуску награду Астафејева.

Био и стипендиста руског Министарства културе.

Драме му извођене у казанском позоришту Тинчурина.

Од онога што нема, највише га занимају ненаписане књиге и кров над главом!

-Не пишем приче, оне пишу мене, ја сам њихов херој, зато су добре! – каже.

Елена Сафранова, шапуће:- његово писање је лако као ваздушни пољубац!

Та питома госпођа, у Игоровој прози пронашла мирисе, који омамљују и враћају на ново читање, и на упитну мисао, која читаоце прати и после склопљених корица.

Он се смешка:- жао ми што никад нећу бити мајка!

Мајчина љубав, то је више него љубав!

Осликао је то у причи – Три милиона и петстодвадесеттри мајке!

И причу сматра незавршеном, то ће и бити док не нађе још неколико мајки.

Остало има, и све стаје у звекету металних рубљи, с погледом на најдражу помаду баба Дуње.

Сибир је захвалан за писца, јер од њега ништа не тражи, осим да не буде осредњи.

Кад Игора питају како је писао “Љубав с мирисом сланине“, нађе се у чуду.

Одговори.-ја сам сликар, а писац постајем после прања руку!

Чиста душа, Игор Карниенко!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.