ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ДРАГАН НИКОЛИЋ: Сузе у г-дуру
У смрт више не верујем!
Кад је њега узела, сад јој је лако да се са нама игра!
Оне ноћи кад је Јаша Гробаров одлазио, само је рекао:- доћи ће он, кад одемо код њега!
Чубурац и фајтер, Крсташ, и рука на рамену!
Кад затреба – центарфор!
Због њега се ишло у позориште.
Једном сам гледао како Милени носи ручак, са ружама преко овала.
У доба кад су за њим уздисале липе, и студенткиње права.
Продавачице са Каленић пијаце данас не продају цвеће:
-Ето, шта ти је живот, ништа кад је умро Гага!
И једном у Загребу, Ена Беговић, пита:
-Чуј, стари, може ли се такав човјек не вољети?
Био, да га на образ привијеш.
И трипут узмеш уместо лека.
Идемо према Атељеу, Матија вирка испод кишобрана, Прле га гледа, и каже:
-Горе се живи, а овде сања!
До данас нисам знао да постоје рударски транзистори.
Кад је објављена вест о смрти Драгана Николића, један је одлетео у ваздух.
Плачу рудари ресавски.
Плаче и моја мајка.
И једно дете које се још није родило, које ће се звати Гага!
У Српској кафани, за столом где је седео, гори свећа.
Ушла данас једна Циганка, и рекла:-хоћу да платим пиће за њега!
Ој, Србијо, међу кишама.
Никад те туга оваква не плавила.
Данас смо мртвији од тебе, велики Мајсторе!
Живот је кратка зајебанција!
Лако ти море и нежни обаци.
Иако не знам, ко се од кога данас опрашта!
