ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ДМИТРИЈ ДАНИЛОВ: Како од Матије Бећковића направити вештицу!

Lazovic i Beckovic

Само што сам ушао у кућу, зазвонио је телефон.

Нисам хтео да се јавим.

Ако некоме требам, нека дође.

Нека ме нађе!

Само не данас, најбоље за недељу, за месец дана.

Исцеђен сам, знојав и посвађан са пљувачком.

Био код другарице на онкологији, однео јој руже и цигарете.

Ово прво је вратила.

Хоће да јој донесем огледало.

И још цигарета.

-Не пушим пуно, него дајем сестрама, кад оно заседнемо и причамо о животу!- каже.

Разговарао сам и са лекарима.

Већ две године говоре:-она не може дуго!

Још су у црном.

Пре четрдесет дана умро им колега.

Млад!

Био здрав!

И није пушио.

Затекли га само како спава.

Руже које сам вратио, престале да миришу.

Уместо у вазну, ставио их у књигу.

У отвореног Неруду!

Забрањено је не знати да без тебе овај свет не би био исти!

Ту нека и увену, бар ће слова овлажити.

И омекшати, као кад одем у кафану “На крај света“ код Мике Варенике.

У оваквим данима, најбоље је хранити птице и гледати како газе траву.

Шта да радим са причом о Дмитрију Данилову?

Пишем је годину дана.

Ни реда нисам написао.

Јуче га зовем, а он каже:-ево ме у Жељезнодарожном!

-Где је то!

Смеје се:-даље од Реутова, пуно даље!

То је онај градић у Подмосковљу, када смо са балкона Тањушкине сестре, која је била на Кипру, са тридесетшестог спрата, гледали у људе, јели краставце и пили француски коњак.

-Чини ми се да је оно – жена!- викао сам и прстом нишанио мрачну сенку која се приближавала.

-И то неудата! – рекла је Тања.

-Како знаш?

-Гледа у небо!

Кад је свануло, Данилов је упитао:

-Колико је сати?

Није ми се спавало, певали смо химну и причали о Јулију Мамлејеву!

Важан писац у његовом животу.

Упознали се кад му је било двадесет.

Помињали и Леонида Дабичина, главног јунака његовог романа “Опис града“.

У дану муромских светитеља, Петра и Февроније.

Симбол овог празника је цвет камилице.

Мирисали смо је у Сибиру, подно Иркутска.

Чак је било предвиђено да спавамо у једном кревету!

-Ох, то је немогуће! – рекла је рецепционерка.

Мислила сам да сте мањи!

Заборавио сам ту жену.

Можда је била девојка, вероватно баба.

Данилов је у рукама држао своје романе “Црни и зелени“ и “Хоризонтални положај“.

Жена се уплашила од читања.

И наградила нас једнокреветним собама.

Морам написати причу о њему.

Пишем је годину дана, иако ни слова нисам написао.

Он је живи класик.

Завршио московску Духовну академију.

Lazovic i Danilov

Номинован за награду “Национални бестселер’.

Био финалиста “Најбоље књиге“ Русије.

Недавно објавио роман “Има важнијих ствари од фудбала“.

Има, али их не помињемо док не буде касно!

Причао ми о баби из Тушина.

Како је одрастао без оца.

Мој брат, Дмитриј Данилов!

Навијач московског Динама.

Ето, сад да га позовем, он се не би јавио.

Само би написао:-пишеш ли нешто?

У овом дану кад ми се жмури и пљује.

Знам ја где је Суботица, али нисам знао да тамо има некакав Центар грађанских вредности.

Срећом, код нас и тога има.

И тим људима, из тог Центра, није мило што ће Матија Бећковић бити почасни грађанин њиховог града.

Хоће да одбране Суботицу от Матије, зато што Матија брани Србију од њих!

По ономе што пишу, чини ми се да су – људски максимуми!

И да им је почасни члан – Моника Левински!

Да су тако нешто, не дај Боже, изговорили у Бечу против Моцарта, сад би молили државу да их одбрани од комшија.

Руку на срце, Матија је велики грешник.

Срам га било, како са четири године није успео да се прикључи четничком покрету.

И како је то рат могао да почне без њега?

Својим сам очима гледао како Патријарха Павла љуби у руку.

Богохулник, који је Србију известио да јој џамијају цркве.

Чак се прича да је познавао Светог Саву и да су заједно ишли на шприцер у Скадарлију.

Да је ваљао, не би био избачен из црногорских читанки.

Да је остао, био би једини кога познајемо.

И ја, док размишљам о Матији, питам мајку:

-Где су Ровци?

Она ни да ме погледа.

Само каже:

-Десно од Лондона!

Тамо где нема Библије и где није Његоша, не треба ни Матија.

Не може то одвојено!

Ни у Суботици, где се пројевропско гражданство противи да му да оно што није тражио!

И што му не треба, док је њему његових књига.

Стварно морам написати причу о Данилову.

И побећи из овог града.

Предлагао сам Радоју Андрићу да ме усвоји.

Он још размишља.

2 коментара

  1. Snežana Kovačević каже:

    I mene da pozoveš – pitala bih te: pišeš li ti šta?Pa, napiši je, već jednom! Piši o ljubavi….tako lepo pišeš o ljubavi! Prsto sam se zaljubila u nju, tu tvoju ljubav! A to je ono što nas diže, što nas nosi, gde smo mi samo mi, a ne neko koga bi drugi želeli da vide! Strast imaš, pero imaš, nađi inspiraciju! Znaš i sam da je moraš imati ako pišeš o lepoti… Onda će i cvet kamilice podjednako mirisati u svim delovima sveta!

  2. Slobodanka Marinkovic каже:

    Zivot je sam po sebi tezak, nekome vise, nekome manje, ali lepe misli, lepi citati, sve to cini nekog ko to procita srecnijim. Ako uzmem knjigu u ruke i odlucim da je procitam vec od prve strane se nadam srecnom kraju. Zato, u ovim teskim vremenima kada se borimo za materijalnu i duhovnu egzistenciju, pisimo o ljubavi, pisimo sa ljubavlju i dajmo neku lepu notu ovom sumornom svetu, podarimo malo svetlosti u tamnim sobama onih koji drze knjigu u ruci…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.