ГОРАН ЛАЗОВИЋ И БАНЕ ВИШТ: Човек најлакше умире од ништа!

lazovic i vist

Има код нас један, навијао за Звезду и није плаћао струју!

Недавно умро и одмах га откачили са бандере.

Кад је дошао горе код тебе, сетио се да је заборавио жени да каже где је сакрио паре.

Замолио Светог Петра да га врати, да му деца не живе у мраку.

Од њега сам и сазнао да наплаћујеш путарину и цепаш карте на уласку у Рај!

Не знаш ти тог човека.

Дојавићу ти чим други пут умре.

Да га пропустиш преко реда, добар је, зато му се и не живи.

Синоћ смо те помињали, у Руданки, на оном месту где је накад била кафана Точак.

Распричао се ја, овај ме гледа и ништа не верује, само штуца и понавља:-ју, будала!

Причам му како си ме слао у минско поље, да ти наберем гљива, да би имао времена да Драгани кажеш да је волиш.

Да си ми говорио:-узми, пуши, знаш да се умире од чистог зрака и здраве хране!

Испричао сам му и како смо плакали у Бијељини, због оне девојчице која је продавала цртеже, и скупљала паре, да мајци купи срце.

-Она је болесна?-питао си.

-Није, сад имам маћеху, мајка је умрла.

-Како онда да јој купиш срце?

-Од пара, и она ће одмах оздравити!

На онај картон испред ње, просули смо све из џепова.

Било је ту ситних и крупних новчаница, поломљених цигарета, папирића са нечијим адресама, било и упаљача, прашине, била и она бритва којом си ми вадио трн из малог прста.

-Шта да радим са овим? – питала девојчица.

-Све продај, и распитај се хоће ли неко и нас двојицу да купи.

Тада смо зауставили полицијски ауто и замолили да нас одвезу до оне шуме у Дворовима.

-Шта ћете тамо? – чудио се полицајац.

-Идемо мало да се убијемо!- одговорио си, и овај није имао више питања.

Добри мој Бане, причао бих ја том човеку и оно што није за причу, о Озрену и оцу Данилу, и кад смо оно у Добоју тражили улицу за твоје име, па се изгубили у неком блатњавом сокаку према Станарима, о доктору Јови, честитом човеку, који ти је неколико дана апаратима тражио јетру, презнајао се док му ниси рекао да си је заборавио у једном винском подруму.

Било ми на врх језика, хтео да поменем како смо код оне госпође, у недођији, јели салату од чуваркуће, на столу који је уместо стољњака био прекривен ружиним латицама.

Јео си као голуб, и гледао у њеног шлогираног мужа.

Нисам стигао то да испричам, пришла нам конобарица којој се нешто чудно осећало из уста.

-Није то из уста, то је вероватно из зуба!- уверавала ме. Уп’о ми бибер у шкрбину, три дана не могу да га извадим!

Била твој ђак, толико добар да си јој рекао: – даћу ти петицу ако напустиш школу, најбоље је да се удаш!

Замисли, наручила пиће за твоју душу, и заплакала.

Ето, ту смо се разишли, ја и тај човек што је једном умро.

Он отишао са конобарицом, да јој покаже колико је жив, а ја наставио пут Добоја и ишао све до оне зграде на којој пише : СВЕ ЈЕ СТАЛО, САМО СИСЕ РАСТУ!

Ти сад град не би препознао, јер се у њему ништа није променило откако си отишао!

Срећа па постоје Миломир и Оља.

Кад причам да си био академик они су будни и могу да потврде.

Накотило се оних што сумњају и стално врте главом.

Ако су заборавили патријарха Павла, што би тебе памтили?

Добри мој Бане, са Звјезданом се понекад чујем.

Кад га гледам, као да видим пола тебе!

Кад би знао колико му фалиш, долетео би понекад, бар на кафу, у ону биртију наспрам трга, или бисте заједно отишли у Шушњаре, да заједно положите цвеће на твој гроб и да га увериш да ти ниси ту, него горе.

И да све гледаш, с Леонардом, одозго, и чујеш Дарија Милачака и Нешу Иванића како клинцима у улици Кнегиње Милице причају како си био легенда.

Замисли, један од тих малишана ме питао:-је ли истина да је Бане Вишт излагао у Паризу, Лондону, Београду и да се звао – добојски?

-Јесте!-одговорио сам.

-Како га онда нема у књигама?

-Има, него нема књига, сине мој!

И не дај Боже да ово писмо прочита весели Палија.

Отишао би код оних својих дрвених медведа, живе нас појео, знаш га, тврд на обећању а лак на сузи!

Пун доброте као Саво и Брано Ђукановић!

Зато, нека ово остане међу нама.

Лидију Жарић не помињем.

Сећаш се како смо препричавали њен осмех?

-Хајде, нацртај га! – молио те.

-Хоћу, али купи ми оне скупе боје!

Мој Бане, шта ти је човек.

Кажем комшији – нешто си пожутео!

Он отрчао до огледала и пао у несвест.

Да сам ћутао, кола хитне помоћи не би ни долазила.

Још памтим речи доктора:-немој више овако да се зајебаваш, човек најлакше умре од ништа!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.