ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Драган Гојковић, човек кога људи воле!

Сви причају – кад одем у пензију, хоћу да развијем бизнис!

Е, ја то нећу!

Хоћу да читам поезију.

Не постим, али волим поезију и то му дође на исто!

Прича мој друг и брат, Драган Гојковић.

Човек кога људи воле.

Сав од душе, и скоро да му нико не зна име.

Зову га – Роки!

И он себе тако зове!

Још од боксерских дана!

-То је шездесет и осма, ја у Сарајеву, уписао Средњу фискултурну, родитељи остали у Ужицу да праве кућу, а ја у ђачком дому на Бјелавама. Први пут у великог граду, сељачић, и чини ми се све могу, само не знам да се одбраним.

Одем са девојком у биоскоп “Романија“, и ту ми приђе један бубуљичави мангуп:-дај пет банки!- каже, и заврне ми руку, покупи све паре којима сам требао да платим мензу и дом.

Никад нисам тако плакао, боли ме рука, боли ме и душа, немам од кога да позајмим, а родитељима не смем да јавим. Питали би – шта ћеш ти у биоскопу?!

И због тог бубуљичавог мангупа, одем да тренирам бокс.

Ако се плашиш, не долази! – каже тренер.

Ја само ћутим и вежбам.

За шест месеци сам научио све у боксу.

И налетим на Рада Видаковића из Рогатице.

Одличан боксер, брз као муња, и ја га нокаутирам.

Мени непријатно, непријатно и њему, а тренер само трља длановима.

Боксовао сам пуне две и по године, од осамнаест мечева тринаест добио нокаутом, и то седам у првој рунди.

Са Бенешом нисам боксовао. Били смо добри другари, он је био сигуран у своју леву руку, и наишао на Пламена Јанкова. После  тога, то није више био онај човек!

Отац Раде и мајка Ружа, рођени у Рогатици, гледали у сина као у Никољданску свећу.

-Јој, немој сине, тебе једног имамо! – говорили.

Бежи из бокса.

И ја сам побегао, баш на бабиној сахрани, неки глас се чуо у мени – никад више у ринг!

Бокс ме је научио животу, и подучио да се не одушевљавам људима.

Зато толико волим Русију, она је моја жеља и бол.

Никада у њој нисам био, али ћу је са унуцима сигурно обићи.

Уместо тамо, одем у Америку, у Филаделфију.

Нагледао се језера и лабудова, видео да Американци не пију кока-колу, да обична свећа кошта пет долара, и радио у ресторану са хиљаду седишта.

Чистио и певао – чија гора Иво, чија гора Иване!

И мислим да сам опустошио Америку пијући млеко.

Али, нисам могао да издржим, видим  – носталгија почела да ме глође и убија.

Спакујем се и долетим.

Чини ми се да су и керови за мном трчали и говорили – добродошао, Роки!

Само сам ћутао и гледао, ма ужелео се Србије, људи, кафана, ужелео се живота.

Живео сам у Винчи, тамо сам од осамдесет и пете.

И враћам се једном тако кући, кад на улици – жути мерцедес, окупио се народ, приђем да помогнем, питам – шта му је?

-Ништа, само неће да упали!

-Можда се покварио! – добацује неко са стране.

Питам људе – одакле сте, а они кажу – из Аранђеловца!

Каквог црног Аранђеловца, они су из Аустралије, родили се само под Букуљом.

Одведем их лепо кући, кафа па ракија, ручак, мајка се обрадовала, а ја зовем мајстора да поправи ауто.

Остали они код мене неколико дана.

Људи од бизниса, хоће да ме воде у Аустралију, и после неког времена, од њих ми стижу папири и авионска карта.

-То само будала може да одбије! – говоре ми пријатељи.

-Ето, ја сам та будала, нећу да ми комшије сахрањују мајку! – кажем.

И не одем.

Шта ће ми паре кад имам Марију и Немању?

И дивну жену!

Имам и пријатеље који ме зову и кад им не требам.

Волим добре људе.

А онај бубуљичави, што ми је отео сав новац у Сарајеву, не може ме заборавити.

Случајно га угледам пред истим оним биоскопом, приђем и кажем – дај пет банки!

-Бјеж’ , болан! – смешка се мангупски, и намигује.

За мном је ишао један старац, и говорио – позлатиле ти се руке, сине!

 

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.