ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Доктор Јовица, мајка Јованка и топли уштипци!

Хтео сам да останем на Орловом језеру, у једној од оних рупа где су трагали за азбестом, да мало столујем за празним столом и слушам пастрмке како се праћакају у пластичним бурадима, да се уљудим и заличим на човека.

Доктор Јовица имао је друге планове, пожуривао ме толико да сам био бржи од Јадрине и дужи од моста преко којег се стиже у постојбину Немањића.

Не зна он да сам овим путем већ пролазио, и то са монахом Данилом, кад ми се указивала босанска краљица, Катарина Косача Котроманић: златокоса, и све ми се чини нага, махала је са врха Озрена, и говорила:-мили Боже, лијепа обазарја!”

-Шта то значи?

-Озарен, брате! – одговарао је Данило, не подижући главу.

Сад ми причају да се размонашио, има жену,има и сина, и све му просто ако се од Бога није одметнуо.

Отац Серафим, његов наследник, личи на трепетљику, глас му искушенички, рамена уска, у ризи монашкој закопчаној до претпоследњег дугмета хода као птица по снегу, и гледа у облаке изнад звоника.

Има топлине у њему, помиње мајку, кад је чула да се замонашио, болест јој се, каже, нагнездила у коленима.

Тражи јој сад лека и лекаре.

Отац Серафим, гњигољубац, а коса му као свећа запаљена на ветру, иде за нама, лелуја и пита кад ћемо опет доћи.

-Зар не видиш, оче, да нисам ни одлазио?

Он ћути и растеже бројаницу, очи му подбуле од неиспаваности и умора, али из њих избија олтарски сјај који се среће само после дана рождества.

Крећемо ка Какмужу, и успут беседимо о краљу Драгутину, зету и вазалу угарског краља, коме приписују ктиторество над озренским манастиром, посвећеном Светом Николи.

Река Спреча, и неке госпоје на путу, тишина од које боле уши, гугутке и шишмиши, смрче и млада буковина у приобаљу, а ми на земљи Какмужа Одрамчића, онога о којем зборе у повељи бана Матије Нинослава.

Све ми је нестварно, као харикири доктора Јовице Бркића.

Имао је десетак година тада, залетео се и метална шипка му је прошла кроз стомак.

Кад ју је додирнуо, била му је већ била иза леђа!

Блаженов једвачек, син јединац, тада је рекао – бићу лекар.

-Сад слушај, јаране! Оно што ти он каже рећи ће ти и на ВМА, а ти ако не верујеш, иди код доктора Бркића, а то ти је онај што прича да Бог не узима ни доброг ни лошег, него онога који не умије да прикочи!

-Колико нас има?- пита Јовица.

-Више него јуче! – одговарам.

И гледам у Милену, Милицу, Мају и Јовану.

Софија и Вук су ми у наручју.

А мајка Јованка приноси уштипке, Драгица унуку, и наспрам Дражана искаче Арчибалд Рајс.

-Чујте, Срби! Чији је ово пас что је залутао у комшијске диње?!

Мајка Јованка, збори – узмите, да се не охлади!

Пева о кокошкама које су јој појеле лисице.

Она је поетеса!

Прича о операцији на срцу.

-То је чудан орган, најбоље ради кад га песмом подмазујеш!

И гледа у Јовицу:

-Немам ти ја велике школе, сине, али док сам жива, за тебе сам – примаријус, јер те памтим док се ниси ни родио!

?>