Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ – Писма из Доњецка (1): Зар не видиш да стојим на руској граници!

Видиш како је добро што ниси плакала кад сам одлазио.

Брисање суза је теже од чишћења снега!

-Ти се играш са животом!

-Шта да радим кад немам лепшу играчку!

Ово је моје прво писмо из Доњецка.

За тебе која о рату не знаш ништа.

Пишем га четири дана.

Смрт се провлачи између редова и гранате одјекују на крају сваке реченице.

Зар не видиш да стојим на руској граници, у километарској колони?!

Снег је на путу, лед испод њега и кријем се од ветра кога нема.

Донео сам га из Ростова и не излази му се испод коже.

Из мојих плућа!

Леди ме као твој поглед кад се растајемо на пет минута.

Прво живо биће које сам овде помиловао био је немачки овчар.

Командују му на руском.

На оковратнику има чин.

Очи му прозебле, њушка ме сажаљиво и препушта официру који ме води на информативни разговор.

-Од када сте у Русији, с ким сте се сретали у Москви и о чему сте писали? – пита, и тражи да одговарам полако.

Код кога идете у Доњецк?

-Код Наталије Морозове! – одговарам.

То је, иначе, жена коју не познајем, на чија смо писма, ако памтиш, одговарали заједно.

-Шта вам је она – девојка, вереница, другарица…?

-Све то троје у једном! – узвраћам, и дајем телефон на проверу.

Знојав на снегу, пун слободе у устима, у пристиглој дрхтавици препознајем твоје прсте.

После два сата испитивања.

Роман Савочкин ме теши – таква је процедура!

Он ме вози, и чува исто као и ти.

Велики је као три велика човека.

Ошишан до главе.

Припадник чувеног батаљона “Восток“.

Лед под њим пуца.

Тек му се родила ћерка.

На прелазу Мариновка, одакле почиње Доњецка Народна Република, граничари га поздрављају као руског председника.

Не показујем пасош и ништа не видим осим махања наоружаних војника.

Како се осећам у блиндираном џипу?

Као Буковски у зоолошком врту!

Пут кривудав, у даљини понешто севне, загрми, довољно да се поглед прилепи за гранатирани тенк у равници, и да у свакој тополи поред асфалта угледам бар три непостојећа војника.

Из Шахтјорска зовемо Наталију, док тутње војни камиони.

Срећна је што смо близу, а градић рударски, заспао, пун дима и магле, и малих прозора без стакла.

Пред Доњецком су већ гранатиране куће, оне домаћинске, некад топле и пуне деце.

Поред њих велике рупе.

Једна ограда одлетела на димњак.

И бандере окићене умрлицама.

Саксије за цвеће огарављене.

У једној завлаци, иза увученог шумарка, светлуца украшена јелка.

Живот је чудо, има га и тамо где нема паса луталица!

Доњецк окићен, бљештав и миран.

Роман је преморен.

Поспан.

Одавде до Кијева – 700 километара.

До Харкова упола мање.

У Булевару Шевченка 20 чека нас госпођица Морозова.

Раширила руке као ти, кад си ме оно први пут срела!

У данима великог поста!

Јутро ми се,ипак, обрадовало!

Сан ме није хтео!

Гледао сам према аеродрому.

Тамо је борбена линија.

Тамо се шета смрт.

То је на пет километара од хотела!

Уместо на јутарњу кафу, отишао сам у шетњу.

Роман је после рекао – могли су да те ухапсе!

Странцима је ограничено кретање.

Из Украјине свакодневно убацују девојке и младиће са терористичким задацима!

Осећао сам се мало попишано.

И хтео да те позовем, и кажем да сам у Доњецку видео Деда Мраза.

И једну балерину од пет година која је чекала поклон.

Дотрчала ми је у наручје, изљубила ме и отишла.

После су ми рекли – отац јој је погинуо у борбама око аеродрома!

Грех, то је када се не радујеш животу.

А ја сам хтео да те обрадујем овим писмом.

Које пишем у негдашњем граду од милион ружа.

И немам више снаге за писање.

Кад човек на крају писма напише “Ваш“, осећам то као да је он мој.

Тако се ја односим према речима.

Говорила је Цветајева.

Ти све знаш, и најбоље ме разумеш кад ти ништа не говорим.

Видиш, како је добро што ниси плакала кад сам одлазио!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.