ДЕРВИШИ БЕКТАШИ: Чувај брата хришћанина, чувај сваког човека и ником не нанеси зло

(из књиге репортажа „Бестрагом“)

dervisi 1

Донекле смо ишли „путем Господњим“, не толико чудним колико нама непознатим, од Скопља ка Тетову. Ту где се Шара већ надвија над градом, Господ више нема ингеренција и наш крст са четири оцила на таблицама заиста постаје „наш крст“ на алаховом друму, крај којег као крајпуташи „деца орла“ гледају за нама погледом без емоција.

Лако је кад знаш шта ти човек мисли – мука је кад у очима нема ни љубави ни мржње, никакве емоције. Кад стрепња замени надање…

Бенија већ дуго нема, попили смо кафу чекајући га на довољно дискретном месту.

Савиндан у граду у којем се српски не говори. Јефтина и добра кафа. Наручили смо још по једну, кафа је кафа на свим језицима. чекаћемо Бенија док не дође. Или нећемо, испизди човек од толико кофеина, па се окуражи…

„Новинари!“, биће да је то Бени, омалена прилика на степеницама, упадљиво загледана у нас. Не много већи од Денија де Вита, али онакве душе која одмах плени. Једноставно, има људи који сијају неком врлом простодушношћу, а Арбен Сулејмани Бени јесте један од таквих. Говори брзо, на течној мешавини српског, хрватског и понеке речи енглеског када се саплете о она два.

„Добро дошли пријатељи! Идемо, баба Мунди ће ускоро стићи из Тиране, долази само због вас, ценећи то што ви долазите због њега, односно приче о дервишима…“, пратимо га Тетовом, до самог краја града, нема ту много ни од његовог почетка, под сам скут заветне планине три народа – Срба, Горанаца и Албанаца.

„Ово је, дакле, та чувена Харабати баба текија, Бени“, застали смо неопрезно у дворишту, иза зидина, прошавши широм отворену капију, убеђени да под капом небеском и дерви- шком шејтан не дрема…

„Јесте текија, мада би ови што су нам је отимали највише волели да није и све чине да не буде! Да сте сами дошли, стали би пред вас и рекли да овде нема шта да тражите.

Отерали би вас, говорећи да нема овде никакве текије и да нисте добродошли“, сабласне речи и сабласна бледа лица дугих брада што провирују из негдашњег мејдана. Вехабије, каже Бени.

dervisi 2

„Године 1993. су нам спалили текију, али смо је сами, без ичије помоћи обновили. Прошле зиме поново, скоро до темеља, а затим и ‘калашњиковима’ преузели, претворивши наш мејдан у своју џамију. Немамо помоћи ни од државе, нити од Исламске заједнице Македоније, напротив“, историја славне Харабати текије дужа је од историје лудила која је запосела, мада зло које је снашло није прво, а свакако ни последње у њеном веку, њених пет векова, и слову о страдалништву дервишког реда бектешија.

„Да бисте лакше схватили, текија је нешто попут вашег манастира, а дервиши су налик монасима. живе у текији, исповедају своју веру и служе баби, еквиваленту игумана код вас“, здравимо се са старим дервишом, безименим, само дервишом, јединим у ономе што је од текије остало.

„Шта год баба затражи од њега, он ће учинити, па и дати живот за њега ако затреба“, дервиш се благо наклони с руком на прсима у знак халала Бенијевим речима, седајући нас на софру у тридесетак квадрата дервишког мира, преосталог у силном и безбожном немиру оних које мујезин на арапском позива на молитву.

Бекташи или бекташије су један од најстаријих и најмногобројнијих дервишких редова. Ни шиити, ни сунити по канонском устројству – већ једноставно дервиши, „чувари улаза“, односно слуге божје на свом тарикату (путу).

Чувари ислама и тумачи Курана онакви какви у својој суштини јесу – човекољубни, толерантни и никако агресивни.

Од некадашње 52 текије у Македонији данас постоје само три, док је број бекташија око 50.000, мада се у страху од репресалија Исламске заједнице кришом изјашњавају тако.

Испијамо чај и ракију које је дервиш принео пред нас. „Стиже баба-Монди, пријатељи. Ви сте гости, ваше је како ћете га поздравити, а видећете како ми то чинимо, јер баба-Мунди од лета прошле године носи тутули баба- деде, односно халифеја- врховног поглавара свих бектешија на свету, а има нас безмало 100 милиона у више од 30 држава где постоје наше текије, у собу улази старац продуховљеног лица, у пратнји двојице робусних момака.

У своју текију, нажалост, не може без пратње.

„Бујрум“, каза и позва да седнемо са њим, говорећи на албанском, уз мало поштапалица из српског језика, које се углавном своде на четири основне речи: Лепа Брена, Здравко чолић. Негде их је некада чуо и заволео њихову музику, заправо Чолићеву музику и нешто чиме се Брена бави…

Да, поздравили су га целивањем шаке са унутрашње стране и љубљењем рамена. „Баба-Монди је чист, муџеред, целибатан дервиш и због тога му се шака целива са унутрашње стране. Мутехиљима, дервишима који су били у браку, целива са шака са спољне, горње стране, али такви не могу напредовати више од бабе једне текије“, седамо, заиста несвесни да то чинимо уз човека чије стадо броји толико милиона следбеника.

Крајње је непосредан, приступачан и једноставан човек. „Нека пут који сте превалили до нас бог благослови и добрим врати вама и вашим породицама! Политика раздваја људе, али нас вера спаја и зато сте у текији као у својој кући“, Бени преводи, ми слушамо, док стари халифеј сече комаде јабуке и послужује нас. Колико себи, толико и нама, ни кришка мање. „Тиме вас благосиља, јер када баба-деде пружи кришку хране то није тек залогај, већ благослов и част за коју сматра да сте достојни самим тим што сте се заинтересовали за дервише, бекташе, и превалили толики пут“, на пут смо одавно заборавили, заправо, као и да није за нама, јер се ови дивни људи својски труде да не осетимо колико смо одмакли од дома и бата звона наше вере на овај свети дан.

„Тежак је наш усуд, али уз веру у бога и уз његову милост трајемо и опстајемо већ осам векова откад је Хаџи вели Бекташ основао наш ред, који се истоветним правилима као и тада води и данас – чувај брата хришћанина, чувај сваког човека ма које вере био и никоме никад и ни по коју цену не нанеси зло“, мада су, чујемо, начела бектешизма нека врста утопије људскости и мада важе за најмногољуднији дервишки ред, за свог постојања пострадавали су од свих вера, али парадоксално, највише од своје.

Да баба-деде Монди не каже ни реч, све нам је јасно, ходајући згариштем текије и њене највеће светиње – турбета Серсел Али-деде, утемељивача Харабати текије, шурака чувеног султана Сулејмана Величанственог, као и турбетом Харабати бабе, човека који је за текију обезбедио позамашни „метох“ и завредио да је назову његовим именом.

Вратите се на претходни пасус, кључна реч је – згариште! „Турбе је највећа светиња сваке текије! Заправо, без њега нема текије! Тек се око турбета подиже текија, скоро увек на крају града и уз планину, како би људи у њој могли да уживају у апсолутном миру и спокоју. Сами са својим мислима и молитвама“, ходочасимо некадашњом авлијом у којој је и прелепа плава Фатимина кућа, задужбина Реџеп паше, који је у славу чудесног оздрављења своје кћери дервишима и њој подигао то здање у текији.

Бекташи немају џамију. Бекташи не клањају пет пута дневно. Бекташи жене третирају као равноправне себи и не одвајају их у клањању. Бекташи не позивају на молитву. Бекташи су недокучиви мистици, и мада смо привилеговани гости, остаће и за нас једнако незнани.

„Ми клањамо два пута дневно, у освит и смирај дана, како заправо и проповеда Куран, и нема потребе да нас било ко позива на молитву, одлично знамо када нам је време за њу. За разлику од других, у мејдану се клањамо у кругу, окренути лицима, а не леђима једни другима, док се после клањања повлачимо у потају и мир мејдана, водећи борбе са собом самима и у себи, јер нема веће борбе од оне у човеку, нити веће победе од човека над самим собом“, застајемо у оскрнављеној крипти баба-дедених претходника.

Поштујемо тишину у којој моли и у коју ће једног дана отићи, жељан мира за своју текију и бекташије широм света. Скоро чујно гареж с греда и прашина земљаног пода пада по белом ћефину, хајдарији и ћемер бресу, халифатсом појасу око струка. На узглављима табота тач (круна-капа) умрлих баба, на деде-баба Мондијевој глави исти такав…

dervisi 3

„Интересује вас тасафуф, мистицизам по којем су дервиши познати, децо моја?! Постоји, наравно, али бекташи се не пробадају иглама јер болом не крче пут ка истини и сазнању, нити плешу чувени дервишки плес уз музику, готово наручено, већ када други не виде и само онда када у заносу молитве и медитације чују ту божанску музику у себи. Тад дервиш устане и плеше, и то може трајати сатима, а може се и догодити да дервиш никад не заплеше, не чувши ту музику у себи…“, изнова исти глас на арапском позива на молитву, четврто клањање и ко зна које склањање од туробних ликова кратких ногавица и краће толеранције према „неверницима“.

Вратили смо се у то мало од велике текије, дервиш је по послушању већ поставио вечеру, јер намерници се не испраћају без јела и конака. Прво прихватамо, друго не – ноћ у Тетову није наш дан…

„Видите, и ово је део тог мистицизма. Жена је гоњена својом муком дошла по помоћ код баба-Мондија, и он сам молитвама, уз напитке и записе одагнава њене невоље. Немојте ми веровати на реч ако нећете, али чуда која бекташи чине заиста су велика“, склонили смо се у страну, колико да невољници која у халифата гледа као у живо спасење, не буде непријатно због незнанаца.

Враћамо се трпези. Баба-Монди нас поседа тик уз њега. Почаст каква се мора поштовати. Вечера почиње молитвом, његовим благословом, позвани смо да без устезања то учинимо како нама наша вера налаже. Бекташки поглавар затим пружа сребрну чинију са сољу, прихватамо је како обичај налаже, левом руком, и спуштамо на отворен длан десне.

„За госте се износи све чега има у текији, а ако ли нема ничег, позива се неко од верника да донесе“, слушамо, враћајући се за софру да пред растанак попијемо небројену кафу и ону ракију што клизи низ грло као сан пред зору – брзо и најслађе.

„Видите, код нас није харам (грех) попити ракију. Харам је учинити зло човеку, неправду, не спутати себе. Ислам значи мир и тако пишите о њему, без разлике што су неки у име ислама чинили лоше ствари. Нису они ислам и нису они Куран! И имајте стрпљења, децо моја, јер само лоше ствари долазе брзо, а добре полако, смиренима и стрпљивима. Тако и ми с миром у срцу и души чекамо да нам се врате наше текије, не посежући за силом, јер освета рађа освету и из тог мрачног круга нема изласка“, поздрављамо се и растајемо уз исти благослов да нам пут који смо прошли донесе добра.

Засад је довољно да буде осветљен и не буде гужве на њему, барем до оног дела где Господ преузима ингеренцију над чудноватношћу његовом. „Запамтите да одсад у Тетову имате још једну своју кућу“, заиста дивним поздравом испраћа нас стари дервиш, добар по души, не по послушању. Неописиво чудно и благовесно место – Харабати баба текија – мир усред немира. Манастир исламске вере – пострадао од своје „вере“, због своје вере. Дервиши – људи једноставне суштине, чију је суштину немогуће једноставно објаснити.

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.