ДЕДИ МИЛОШУ: Последње лето пастира

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Док је угажавао торину на прхком снегу осетио је оштар бол изнад десног кука, као када би велики трн пробио вунену рукавицу и забо се у кожу. Трајало је кратко, готово ни секунду, али довољно да га забрине и на трен прекине у послу. Прислонио се уз ограду котара и остао тако неко време. Тргао га је оштар дах северца који се прокријумчарио између сена и ошинуо га по образима. Намакао је крпље од плетеног прућа на обућу, наставио започети посао и ускоро се у целцу указало пет –шест угажених кругова на које је полако, пазећи да успут не расипа, износио сено. Кад је завршио, притворио је вратанца на котару и једним, добро увежбаним звиждуком вабио овце које су јурнуле низ падину. Посматрао их је са нескривеним задовољством и поглед на стадо учинио је да заборави на малопређашњу непријатност и лош предосећај. Утабаном пртином полако се упутио кући и зауставио се код јединог храста у ливади. Упркос паперјастим пахуљама које су му ишле право у очи, подигао је поглед ка крошњи. Већина грана била је гола, на неким се задржало сасушено жуто лишће, само се на једној од њих неким чудом још зеленило неколико листова. Одмахнуо је главом, као да је управо видео неки чудан знак и наставио узбрдо. И од тада сваки пут када би се спуштао ка котару или се враћао назад, погледивао је ту чудну грану која је зеленим лишћем пркосила леду и студени. Изгубио је из вида тек с пролећа кад се природа захуктала и зеленило надвладало чамотињу дуге и упорне зиме.

Пролеће је било плаховито и неком силином, која се није скоро памтила, потерало је биље, тако да је све одједном букнуло и узрујало се. Готово да се голим оком могло гледати како расте трава и издужују се пупољци на дрвећу, а бехар је ушарао пропланке и шуме, па се чинило да бехара и оно што никад није бехарало. Седећи у једној клеци, јер земља још беше влажна и хладна, опет је осетио онај исти бол од зимус. Севнуло је у десном куку, али сада је трајало дуже него први пут, тако да је упамтио оштрину бола и његову путању од кука низ ногу. Кад је уминуло, устао је, опрезно се ослањајући на штап, бојећи се да се бол не понови. Зебња се неповратно населила у његовој свести, одакле се, попут кукавице на зидном сату, помаљала с времена на време. Напоредо са зебњом, јављала се и бол, све чешће и све оштрије, док га једног јутра није оставила у кревету.

Није га мучила болест колико сазнање да је први пут за осамдесет и три године остао прикован за постељу. Памти, истина, још неколико сличних тренутака, али је све то било привремено. Сада, слутио је, неће бити тако. Док је лежао, осећао је како напољу буја природа. У собу је улазило једнолично зујање скакаваца прекидано познатим јавом кукавице, који је и у највеселијем човеку будио пригушену меланхолију. Малим прозором уоквирено парче неба наговештавало је лепо време и он је лако могао да замисли сву лепоту која се љескала са друге стране одшкринутих прозорских крила. Одједном је осетио љутњу како га прожима и надима му дамаре, знао је да је њен узрок немоћ због подмукле болести и сав тај колоплет попримио је снагу челичних ужади која су га оборила назад у кревет кад је покушао да устане. Био је бесан на тело које није успело да се отргне и као да му се све дешава први пут, изнова је опипао рукама ногу која је лежала све немоћнија и трулија. Онда би из картонске кутије вадио рендгенске снимке, окретао их ка прозору и покушавао да дешифрује игру црно белих сенки на филму. Зашто му онај доктор није лепо објаснио шта је са његовом ногом, него га је замајавао околишним причама, невешто покушавајући да све окрене на шалу којој ту није било места? Потом би одложио филмове, па је узимао кутије с таблетама и из њих извлачио папире са подацима о леку. С напором је разазнавао ситна слова текста, трудећи се истовремено да докучи смисао оних звучних, а њему неразумљивих медицинских термина. Речитије од тешког стручног језика и докторске шкработине коју су звали дијагнозом, било је сашаптавање укућана са неким од гостију. Оно би се изненада прекидало кад би из своје собе са спрата сишао доле у кућу. Крајичком ока хватао је погледе сажаљења , али се намерно направио невешт или је његова подсвест потискивала оно што свест није хтела да прихвати. Ломила га је та двострука борба да сазна истину и да је истовремено некако заобиђе, јер је осећао да би суочавање са њом било као и сама смрт.

У том магновењу једног јутра се сетио храста на коме је зимус гледао зелено лишће и пожелео је да се прошета до њега. Скупио је снагу, са спрата сишао низ дугачке степенице и полако, повремено застајкујући, упутио се низ падину ка храсту Његова крошња је правила дебео хлад и он се сместио с доње стране окренут ка сунцу. Хтео је да верује како га мучи реума и да ће вечна топлота сунца однети бол и вратити снагу у онемоћалу ногу.
Са сваким лепим даном спуштао се до храста и на тренутке му се чинило да му је заиста боље и да ће све то проћи попут минуле зиме, али је тескоба собе у коју се враћао предвече изнова гушила прикупљену снагу и бол је поново, као ослобођена авет, шетала кроз кости. Временом је постао свестан обмане и све ређе је напуштао собу, јер је навикнутост на бол било подношљивије од свакодневног рушења крхке илузије о бољитку. Већ је полако и заборавио кад је последњи пут прошетао до храста, а онда је ветар кроз отворен прозор унео у собу мирис кошеног сена.

С муком се подигао из кревета, дошетао до прозора и наслонио се на лактове – цела ливада била је покошена и равномерни откоси су лежали као одебљале змије. Иако је владала мукла тишина уоквирена подневном јаром, њему се учинило да неко откива косу. Разабирао је да удари чекића о танки брид и наковањ постају тврђи и пригушенији како откивање одмиче од врха према пети косе. Убрзо је чекић утихнуо, али је до његових ушију допро резак звук који при оштрењу косе прави белеђија у додиру с металом.

Колико је само пута тим чудним каменом превукао преко бритке жице, па би га вратио назад у водијер који је висио обешен о овом истом куку што га сад несносно боли и одваја од ливаде, косе, наковња, белеђије, од целог његовог живота? Данима после је одлазио до прозора и посматрао како нестају откоси и у оном истом котару из ког је зимус полагао овцама, расте велико сено. Ко ли ће га развршити, помислио је јетко, а онда, скрећући мисао на нешто сасвим друго, покушао да се одупре навали самосажаљења. Били су му мрски ти тренуци слабости, крио их је од других, али пред собом је био немоћан. Сећање на неки пазарни дан, мобу или звук чактара, будили су чемер којој се није могао одупрети. Борио се с тим, трудећи се да помери мисли на нешто друго, па је чак сопствену болест користио да се избори са тугом што га је притискала попут тешког воденичног камена. Како је лето узмицало пред јесени, све теже је налазио начине да обузда меланхолију, а болест је напредовала, подмукло и не журећи, као да има неки свој ритам који више нико и ништа не може пореметити. Почео је да се предаје, осећао је како узмиче и губи дах.

У том магновењу присетио се прошлогодишњег вашара у суседном селу на коме је учествовао у трци стараца и победио. Одједном му се вратила цела слика: бубњи му у ушима, чује жамор окупљене светине, разазнаје и добацивања, али он се не осврће, јури напред и за њега само постоји жута трака разапета између два пободена прута као да му од ње зависи сам живот. Цепа је оловним ногама и победноносно баца капу у вис, срећа му се чита са очију и лица, тако да аплаудирају и они који су му се подсмевали. Сада му се та победа чини као смешан и недоличан каприц старости и љути се на себе што је дозволио да тако олако и непромишљено упадне у замку обесне младежи која је њега и још неколико стараца наговорила на трку како би се забављала.

Одмахнуо је руком, као да је хтео да отера навалу надолазећег стида и срушио је са сточића кутије са лековима и кексом. Када се сагнуо да их подигне, испод кревета је напипао шишарку од бора. Сигурно су је донела деца, размишљао је док је по рукама претурао љуспасти шеширић који је још чувао свежи мирис боровине. Покушавао је да се присети кад је последњи пут био у боровима, како су називали борову шуму горе у брдима и последње што је могао да ишчупа из сећања био је мокар јесењи дан током ког је сипила досадна киша натапајући му сукнени капут. Као и она трка, сад му је и тај целодневни боравак – јер због вукова ни тренутка није смео да остави стадо – изгледао као подвиг и страшан напор. Стресао се од неке чудне хладноће, иако је на прозору ваздух титрао од јаре, онда је оставио шишарку на сточић и полако се усправио. Хтео је још једном да види борове.

Док су кола савладавала макадам, уз добовање каменчића по шасији, размишљао је како је ово први пут у животу да га до борова возе. У њима је провео добар део свог живота, чак их је две зиме и крчио. Гледао је модрозелене обрисе пошумљених брда као да их види први пут, упијао их је погледом, желео је да их додирне рукама. Пун чудног усхићења, попео се на брдашце и сео у хладовину бора под којим је деценијама проводио летње месеце, ужинао и спавао… Прелазио је рукама преко изџикљалих влати, опипавао је камење као да га види први пут и упирао поглед у напору да ухвати танку змију пута у даљини.

Одједном му се учинило да паралелно са путем јави стадо у беспрекорном реду, испред кога је корачао чобанин, полако и не осврћући се. Чуо је и звук звона, на час кристално јасан, па пригушен и онда је угледао огромног вука како јури низ падину према овцама. Придигао се на лактове, покушавајући да увежбаним халакањем отера звер и скрене пажњу чобанину који је и даље безбрижно корачао, али се са његових усана откинуо само слаби крик попут замрлог дашка ветра. Још неколико пута је заустио да врисне, са ужасом гледајући како се гладна животиња приближава стаду, чудио се чобанину што не види опасност и овцама које се не померају већ мирно настављају даље. У тренутку кад је звер била на корак од прве жртве, он је замахнуо руком да је отера и док се у немоћи рушио у траву, учинило му се да се чобанин на тренутак окренуо и махнуо му. Личио је на њега.

Ранко Пивљанин

3 коментара

  1. Tetka Mildred каже:

    I ja sam zavrsila knjizevnost, autor ovog teksta verovatno zna sta znaci 10 kod Novice Petkovica, tako da verujem da mogu da procenim vrednost onoga sto sam procitala… Potpuna enigma za mene je sledece: kako ista osoba moze da napise ovakvu pricu i da bude urednik onakvog Blica???

  2. Milja каже:

    Svaka ti se reč pozlatila.

  3. Vojo каже:

    З. Шапоњић-y ruka vam se pozlatila daBOGda.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.