ДАНАС ЈЕ 70 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА АУШВИЦА (четврти део): У име оних који су умрли као бројеви, не заборавимо их као људе

(из књиге репортажа “Бестрагом”)

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

За разлику од Аушвица 1, овде су гасне коморе заиста личиле на огромне тушионице. У њих се улазило подземним пролазом, лешеви су лифтовима довожени до крематоријума на површини – пет гигантских грађевина са нечему налик индустријским димњацима…

Сетих се Ришардове приче о граници бездушности нацистичких монструма: два крематоријума су била унутар дивне брезове шуме, саграђена налик гостинским, сеоским кућама.

„Видећете фотографије људи како се одмарају у шуми као на излету, деце која се играју, не слутећи да само чекају свој ред. Нацисти су их убеђивали да ће након краћег предаха само ући на туширање и улазили су у куће налик својима, не сумњајући ништа… – иза њих су остајали само завежљаји личних ствари, трагови стопала на трави која није успевала да се усправи до доласка нових ‘излетника’, и ‘сировина'“…

Заиста, у „најлепшем“ делу логора, у шуми над којом још тихо цвркућу повратнице, налазимо темеље крематоријума. Приземне „сеоске“ куће скромних, али поштених домаћина… Када ни пет крематоријума није успевало да прати ритам гасних комора, тела су спаљивана на ломачама на ободу шуме. Трава, кажу, ту више никада није никла. Не видимо од снега, али ко је луд да не верује?

Недалеко одатле, уз ограду, подно стражара које још претећи стоје као да чекају смену страже, једна од ретких читавих кућа – пријемно одељење.
У њој су „срећници“ постајали бројеви, живели још који дан, недељу, месец…

Туш-кабине, мала просторија у којој су дивљачки тетовирали цифре на подлактицама ходајућих мртваца, огромна просторија у којој су шишани, голи, мушкарци и жене једни уз друге. Маказама док не отупе, а затим већ тупим ножевима који би „случајно“ склизнули низ тело. Одсекле дојку, кастрирале…

Пратимо шуму, сада смо већ на крају логора. У даљини се тек назире главни улаз. Дана скоро да више и нема. Нити људи. Злогласни ветар кроз шупље зидове барака, нас двојица, шума димњака стотина срушених коњушница у којима су смештани логораши када је понестало цигала за зидање, и неописиви страх, као да ће неко викнути „Халт“ и напујдати псета на нас – казна за бекство је смрт.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

У дрвеним баракама, предвиђеним за смештај 50 коња, бивало је смештено и по 1.000 људи. Крили су умрле, узимајући следовање хране и за њих, док трупла не засмрде до неподношљивости. Казна и за то била је – смрт! Неретко хуманије од суровије казне – живота у Аушвицу.

„Само изволите, видео сам вас у даљини, па само да проверим да ли је све у реду“, зауставио нас је један од чувара логора, колико год то морбидно звучало, али је тако.

Тек да знамо да има још неког, мада тај осећај човека ни за трен не напушта.

Пролазимо делом у којем се налазио део логора за Роме. Иза жице, опет уз шуму, налазила се и ординација др Менгелеа, човека са дипломом медицине и филозофије, нечовека са гвозденим крстом.

Срушена је до темеља. Затравили су и темељи. Брезе знају, брезе све знају, памте јауке несрећника над којима је без анестезије вршио најсуровије експерименте. Децу, близанце са којима се поигравао доказујући да у њиховој крви нема ни трага расне супериорности, чекајући да истече из нејаких тела у превеликој агонији да би вриснула.

Ту, с леве стране, планирано је проширење логора. Капацитети су били премали за нацистички апетит, „једва“ 100.000 људи у баракама, и небројено пута толико у крематоријумима… Совјетска војска их је осујетила у томе.

Сипи киша, она хладна, потмула, у служби Рајха и Холокауста. Пада све јаче, мрак је мастило које као да се разлива по телу, цури низ лице, у очи.

И то је, чини ми се, боље него да се попале ове одвратне лампе на бетонским стубовима и рефлектори са стражарских торњева.

Опростите умрли и несахрањени, и ви преживели, али у души одавно умрли – улазимо у једну од барака да се начас склонимо са ове небеске сатрапе.

Језив призор, тек нешто светла кроз прокисо кров пада на дрвене, троспратне кревете, из којих као да још вире главе костура натераних да гледају у објектив нацистичког фотографа и да се по команди смеју. Казна за неизвршење – смрт! Рад ослобађа – осмех продужава живот – болесна лирика у злочину епских размера.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Ипак је лакше на отвореном, бараке су живе. Жива је смрт у Аушвицу, нема куд одатле.

Осећам као да ме испраћају погледи умирућих мученика. Желе да успем у бегу и причам о њиховом страдању. У њима су умирали и моји земљаци. Скромни поклон усташких кољача нацистичким просветитељима. Логорска размена: Јасеновац – Аушвиц!

Мртви су, али умреће оног тренутка када престане да се прича и пише о њима. Када Аушвиц постане тек музеј, туристичка атракција. Недостајући сет фотографија са „егзотичних“ путовања…

На рампи смо. Оној кроз коју су камионима довожени људи-бројеви, кад зафали возних композиција.

С друге стране улице је црква. Препознатљива цигла, иста као у пола села. Као бараке оних „срећника“ који нису запали у коњушнице.

Црква је некада била команда Аушвица-Биркенау. Гледа на брезову шуму. У њој је становао заповедник логора (командант оба Аушвица био је Рудолф Хес), у њој је становао „Доктор Смрт“ – Јозеф Менгеле.

Са њених прозора су гледали како брезе дивно напредују, правећи хлад савести и „хиљадугодишњем Рајху“.

Закључана је, нема никог у њој. Тек понеки аутомобил прође цестом крај логора.

Пратимо шине. Некада путоказ за пакао, данас водиља што даље од Аушвица.

„Нећеш бити исти човек после посете логору“, схватам речи пријатеља, било је тескобе и лелека у њима док је говорио.

Из Аушвица се може отићи, али Аушвиц никада неће из човека!
И не треба, уколико желимо да останемо људи.

Уколико не желимо да се Аушвиц више икада понови, што Ришард у неком тренутку каза.

Пакао можда и није желео свој „рај“ на земљи, али су неки људи одлучили у његово име, престајући да буду људи.

У име оних који су умрли као бројеви, не заборавимо их као људе.

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.