БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (трећи део): У Хужиру, на светој бурјатској земљи

Selo Huzir

… из књиге „Љубомирова земља“

У сред Кадиљне, на обали Бајкала, у пристранку иза Волођине куће, један од петорице радника који су родом или из града Листвјанка или од Иркутска, умало се не прекрсти кад чу да смо из Србије.

– Ви туристи, а у вас вајна – зачуди се уверен да се у Србији још увелико ратује.

Једва га разуверисмо да је рат одавно завршен, а кад ће следећи код нас се никад не зна… Онда и он промени причу:

– Ви братја Славјани…

– И ви Руси сте наша браћа…

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Даље иза сеоцета, између Бајкала коме се друга обала тек назирала у измаглици и високих брда одмах изнад обале, горе ка северу, ко зна докле, издуживала се она иста уска, пуста трака степе. Али, не оне праве степе, са жутом сасушеном травом чији се класови на врху стално повијају под ветром, додиријући земљу , све док на њу, измучени, под снегом коначно и не падну, него је то више ливада на којој сибирске травке, и крајем августа, још зачуђујуће зелене, живе кратки живот сибирског лета. Стазом кроз ливаду, ветар који дува са језера, доноси мирис горког пелина, има около цветова и подсњежника, калаколчика, и плаве фиалке и љубичастог первоцветника и тисучљеника…

Читавог дана Бајкал је, под ветром који је дувао са југа и истока, суздржано беснео, а тек предвече, када је површина језера изненада добила сивољубичасту боју листа јасика са околних планина, језеро се понајпре у увалама североно од Кадиљне, а онда и даље ка пучини лагано почело смиривати.

Brvnara u selu Huzir na ostrvu Oljhon u Bajkalu

Од Кадиљне запловили смо даље ка северу. Село Баљшое Голоусное, оно у коме живе Волођини најближи комшије, остаје са леве стране тек као гомила сибирских дрвених шарених кућа под сиво белим крововима. Са језера, још се види и црква на самом почетку села, са две плаве куполе под златним крстовима, изнад цркве гробље, и северно од села, прошарана малим плавкастим језерима степа, и на крају те степе сеоска говеда на испаши.

Целе наредне ноћи брод „Александар Вампилов“ пловио је ка северу, ка Ољхонским вратима, уском пролазу између азијског копна и самог острва Ољхон које је сасвим близу западној обали језера. Пред саму зору, када сам се пробудио у кабини брода, површина језера била је сасвим мирна, затегнута као стакло, али нас је у уз први нговештај свитања, у Малом мору, простору између острва Ољхон и обале, дочекала магла потпуно заклонивши видик. Пловили смо лагано ка селу Хужир на Ољхону, право у срце Бајкала.

У Хужир смо из магле банули изненада. Са десне стране брода, кроз прозор кабине, најпре се указао пар борова чији су врхови у плаво небо штрчали из тмине, а онда и дрвени док пристаништа, састављен од борових трпаца, пола трулих, пола црних од кишетине која је, изгледа, претходног дана падала на Ољхону.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

На крају дока, дочека нас девојка са хлебом и сољу у рукама.

– Добро дошли на свету ољхонску земљу – каже.

Само мало касније, док смо после целоноћне вожње понекад мирним а понекад изузетно заталасаним Бајкалом, уживали у благодетима копна под ногама, у центру Хужира, у локалном музеју, домаћица Бурјатка, причала нам је стару причу о њеном народу који на Ољхону живи заједно са Русима.

– У трећем и четвртом веку острво су најпре населили Тјури, 400 година касније дошли су Монголи, почели да живе заједно са Тјурима, из два народа никао је трећи – Бурјати…

Bajkal

Од пристаништа хужирског, узбрдо, ка селу, води црна пешчана уличица из које се, поред дрвених дашчара под зарђалим лимом, излази право на Бајкалску улицу, глвану у Хужиру. Десно уз саму обалу Бајкала, одваја се пар пешчаних стазица које иза последњих кућа села воде на узвисину боје пшеничног зрна коју поваздан брије бајкалски ветар, час јужњак, час источњак.

Главна улица Хужира, са обе стране начичкана црним брвнарама са тек понеким, у плаво или бело офарбаним прозором или прозорским капком, гледана са самог почетка, губи се иза хоризонта, далеко напред, право у тајги која са северне стране наткриљује село. Пустом улицом тек повремено протутњи сиви камион, по који мотоцикл са приколицом, све одскачући преко пешчаних џомби и канала које низ Бајкалску улицу копају обилне летње сибирске кише. За камионом, само на час, остане облак прашине коју бајкалски ветар зачас дочепа, усковитла, подигне у небо и отера ка тајги.

(наставиће се…)

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.