БАЈКАЛ, СВЕТО МОРЕ СИБИРА (први део): Земља светлуцавих река и језера, црних шума и покислих степа

Bajkal

(из књиге „Љубомирова земља“)

Седео сам у сред Сибира на обали немирне Ангаре, ћерке старог Бајкала, и чезнуо за тихим Доном. За оним вратанцима кроз које, из сточног дворишта Мелехових, стаза води право до Дона и кроз које је Аксјуша Астахова, носећи у руци кофу за воду, мало – мало па замицала ка реци, све од пусте жеље да је одозго угледа Гришка, Шолоховљев.

BajkalДоле, плава и витка Ангара, текла је ка драгом Јенисеју, са којим је давно некад, говори легенда са Бајкала, чежњом спојена, и са њим, тако, све до Северног леденог океана.

Сат, два касније, у салону књегиње Марије Волконске, у кући кнеза Волконског, на крају сибирског града Иркутска, слушао сам причу о чежњи и нади. О томе како је књегиња Марија, генералска ћерка, ни часа не часећи, из Москве стигла у Сибир, у Иркутск за својим вољеним мужем, кнезом Сергејом, декабристом, царским прогнаником… Он као царски заточеник, она за њим, добровољно…

И у суседној одаји куће Волконских, одмах поред белог, дрвеног парадног степеништа, причало се о неугаслој чежњи.

BajkalО Камили Петровној Ивошевој, коју је, као и Марију, та иста чежња довела до Сибира да се у затворској ћелији венча са окованим мужем, царским прогнаником, да у ћелији, уз мужа, добровољно остане наредних годину дана, и да после, мајци у Москву, напише: – Цела година прошла ми је као најсрећнији дан…

Уместо леда и снега, пустих пространстава тајге и бескрајне степе, у Сибиру дочекале су ме приче о чежњама и немирима тако уобичајеним и људским.

Гледао сам чаробну Ангару, а срце ме вукло Дону… Те пусте и бескрајне, немирне дубодолине људске душе, и неиспитане, пуне изненађења, као сибирске реке и планине…

Јесењег раног поподнева, на аеродрому у Иркутску, после шест сати лета од Москве, 6.000 километара преко Урала и азијских степа, безмало до монголске границе, видео сам срце Сибира. Одозго, са неба, била је то земља светлуцавих река и језера, црних шума и покислих степа, бескрајно дугих, снегом огрнутих планинских венаца, доле, на аеродрому, земља хладног ветра који је бријао писту, и сибирских брвнара, шарених, украшених прозора, које су се под ниским облацима губиле међу белим брезама по околним брежуљцима.

Bajkal

С неба, пали смо у далеку непознату земљу, у Иркутск, град на Ангари, центар руске области велике као Британија и Француска заједно, у коме живи 700.000 становника.

Главном иркутском улицом, пространим булеваром, широким као бескрајне тајге око града, дугим седам километара, у касно поподне и нема много возила. Пројури по која лимузина са затамњеним стаклима и воланом на десној страни, по нека “лада” замакне у споредну улицу, међу блокове сивих соцреалистичких зграда, оронулих фасада, грађених све налик једна другој…

Planine srednje Azije, snimak iz avionaУ једној од споредних улица, на путу ка кући кнеза Волконског, са стране остане и споменик Лењину, а одмах иза, у ушореној уличици већ су наређане сибирске куће, јарким бојама измолованих спољних зидова и прозора, сивих кровова, свака са тек малом окућницом, и оградом која заклања поглед у двориште.

Кућа кнеза Волконског грађена је од дрвета, још пре 170 година у селу Урик, у степи иза града, па је онда расклопљена и на лађама пренета у Иркутск, да буде дом кнеза Волконског и његове породице, тек пошто је, као декабриста, царев противник, кнез у Сибиру одробијао десет година тешког рада и пошто је стекао мало слободице.

Када је 1856. године кнез амнестиран, оставио Иркутск и вратио се у Москву, свом старом дому, кућу је купио богати трговац, касније је била дом ратне сирочади, па касарна козака, у време Стаљина дом за равно 20 руских породица, а сада је музеј декабриста, осиромашених племића који су се 1818. године дигли против цара, 1825. у крви поражени, једни повешани, други протерани у Сибир. Једна кућа, а читава историја Сибира у њој.

Зоран Шапоњић

1 коментар

  1. Десимир каже:

    Из књиге Љубомирова земља – присетих се текста Старински људи, дивно подсећање на људе какве бих волео да срећем, или какав бих ја могао бити, само да сам храбрији.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.