АУШВИЦ, У СУСРЕТ 70-ОЈ ГОДИШЊИЦИ ОСЛОБОЂЕЊА (први део): Птице су се тек недавно вратиле

Људски пепео су најпре просипали у реку, али су убрзо њиме почели да хране рибе у рибњацима и ђубре усеве, схвативши да је „одличан“ за то. У Освјенћиму се више нико не бави пољопривредом. Ту су брезе неприродно високе. „Аушвиц“ није гробље, већ индустрија. Најмонструознија и најумоболнија.

(из књиге репортажа „Бестрагом“)

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Птице су се недавно вратиле. Није их било на небу Ришардовог детињства. Заправо, Ришард и није имао детињство. У Освјенћиму се ћутке рађало, старило и умирало. Живот је био привилегија. Живот је био проклетство.

Птице су се заиста тек недавно вратиле. Ришард каже да их деценијама није било…

„Оно на брезама, то су нова гнезда. Отишле су тих година када је небо мирисало на спаљено људско месо. Вратиле су се, то ваљда нешто значи…“ Тешко, добри мој. Тешко да ће овај комад неба више икада мирисати на било шта осим на спаљена трупла. То је, пријатељу, проклетство Освјенћима, с којим ће живети довека, јер је под тим 800 година старим именом, избрисан са лица земље. Оно је тек локални путоказ. Постоји још само под клетвом – „Аушвиц“!

„Нажалост, да! Тако су га нацисти прекрстили када су окупирали моју домовину ’39. године, припојили је Немачкој и у том истом логору побиле половину сељана. Од тада више и не постојимо. Односно, постојимо да бисмо причали, да се не заборави оно што се никада не сме заборавити…“, признајем, највише бих волео баш да заћути, да не проговара за све паре колико је плаћен да говори, јер сваки корак кроз ово блато говори, вришти, урла за себе. Људи овде треба да ћуте. Морају да ћуте!

„Нећеш бити исти човек после обиласка логора“, сетио сам се речи пријатеља који је давно био на овом, најпроклетијем месту на кугли земаљској.

Силим се да прекорачим линију иза које нема повратка. Ни данас, толико година касније. Више се не плаћа животом, али поимањем живота – да! За неке ствари човек једноставно никада није довољно спреман…

Ришард инсистира на причи о смрти. Неке клинке кикотаво позирају испод најчувеније пароле зла: „Арбајт махт фрај“ – рад ослобађа.

Налупао бих им шамаре, али за ту пиргаву дечурлију из Велса ово је тек екскурзија на коју су доведена. Нацистички „Дизниленд“, гомила фотки које ће једни другима „лајковати“ на Фејсбуку…

Рад је у „Аушвицу“ људе ослобађао – једино живота! Терета који је по проласку кроз ову исту капију убрзо постајао неподношљив…

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Но, Ришард греши инсистирајући на причи о смрти. И она је у жици „Аушвица“ била тек један од логораша, једнако заробљена, једнако у служби истог господара – смрт сама по себи није сурова, нити безосећајна, већ човек!

„Стоји! Баш из тог разлога ‘Аушвиц’ и јесте највећа прекретница у историји човечанства, после које су злочин, убиства, терор и кривица добили нову димензију. Због тога се у ‘Аушвиц’ не долази, већ борави њему. Зато он није музеј, већ гробље…“, да, Ришард је потпуно у праву што се првог тиче, у ‘Аушвицу’ се борави! Трудим се да не види колико сам преплашен, осећајући се као да ме спроводи блатњавим туцаником до једне од 28 барака, у којој ћу трајати тек неколико сумрака и свитања.

Осећам гађење, осећам презир, осећам искрену мржњу према зверима која у мени виде само број истетовиран на подлактици, радну снагу и сировину…

Није то Ришард, већ утваре џелата које још владају овим проклетим местом. Непобеђени и некажњени! Њихови животи као правда за милион и двеста хиљада жртава – није то ни кусур, а камоли правда…

„До рата овде се налазила касарна пољске војске, зато су нацисти и изабрали ово место – имали су инфраструктуру, огромно пространство и, што је најважније, већ постојећи железнички чвор у који су се сливале пруге из читаве Европе. Имали су све предуслове да у миру, студиозно и посвећено дају злу на вољу…“, заиста се трудим да слушам шта мој добри Пољак говори, али не могу. Не у потпуности, тек записујући његове речи као да невољно бележим лекцију на часу историје. Ово је историја коју човек не може да забележи, она обележи њега.

„Нацисти су на постојеће бараке дозидали још по спрат, нису им били довољни постојећи капацитети. Све што видиш аутентично је и нетакнуто! Због тога се овде борави, зато је ово гробље…“, спроводе ме даље. Не подижем главу, гледам врхове својих ципела које ме воде ка гробу. Другог пута нема. Није питање дана, сати у најбољем случају.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Али, страшније од сазнања да смрт неће доћи у час када се њој, већ човеку прохте јесте помисао да заправо и нема гроба. Зато Ришард греши називајући „Аушвиц“ гробљем, греши дајући му „комплимент“. Овде је човек био број. Број је трајао док је могао да ради. Број не умире већ престаје да постоји. Кад престане да постоји, број постаје сировина…

„Оно што им се мора признати јесте да су систем истребљивања довели до савршенства. Овде, у матичном логору, односно „Аушвицу 1″, експериментисали су са разним методама убијања, и на крају дошли до закључка да је за ефикасно масовно истребљење ‘најекономичније’ то чинити гасом, а затим спаљивати тела…“, Ришард говори, гледам у стазу испред себе, осећам да раменима ударам о људе с којима се мимоилазимо. Не подижем главу да им погледам лица, не извињавам им се – логорашима је забрањен разговор, бројеви не говоре, бројеви се сабирају и множе. Бројеви се бришу из евиденције уколико проговоре, јер бројеви не умиру…

Неке су бараке затворене, у некима су сталне музејске поставке. Једна, на самом крају, уз жицу кроз коју ће с мраком пустити струју, живи свој злочин и казну – злогласни Павиљон 11.

„Можеш ли“, тек на трен разазнајем глас пријатеља. Крвник не би упитао тако нешто. Број мора да може, или постаје статистика.

„Могу, Ришард, идемо“, одговарам, улазећи у павиљон за који ме није припремио. За неке ствари човек никада није довољно спреман.

„Нећу превише да ти причам, гледај, доживи, схватићеш“, гледам у стакло, очима треба мало времена да се привикну. Мозгу много више да схвати шта очи виде – тоне женске косе иза отшкринутог прозора. Бале, кике, плетенице… Мале, дечје, још су шналице у њима…

(наставиће се…)

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.