ЗАХТЕВИ, ЗАХТЕВИ: Хоће ли Мајке Сребренице тражити да се Вучић полије бензином и самозапали

ИСКРА на Фејсбуку
Фото:  Tanjug/ Срђан Или

Фото: Tanjug/ Срђан Или

Нико и не помишља, а не да каже, да мајке треба да забораве своје мртве синове, али константно враћање на старо и неки нови почетак односа Срба и Бошњака може довести и до нових мајки које ће жалити за својим синовима. Није важно на којој страни, а нажалост могу бити обе.

Вили Брант је својевремено клекао пред Спомеником јунацима Варшавског гета и одао пошту милионима јеврејских жртава Холокауста. Да ли му је родбина жртава поверовала је важна истина, али је свакако веома битан гест који је тај немачки канцелар направио. Урадио је што је до њега. Једном.

Прст уперен у погрешну мету

Нема председника и премијера Србије, у последњих 16 година, који није дао барем једну изјаву у којој изражава пијетет према сребреничким жртвама, а Борис Тадић и Александар Вучић су и личним присуством у Поточарима послали снажне поруке саучешћа. Међутим, то очито није довољно.

„Покрет Мајке Сребренице преузео одговорност за Дураковићеву поруку“, наслов је вести коју из пијетета према мајкама жртава нећемо поредити са вестима у којима се користи термин „преузети одговорност“.

„Ми, Мајке Сребренице поручујемо србијанским властима — свако ко негира геноцид у Сребреници непожељан је у Поточарима 11. јула. То је наша одлука и нико се нема право у то мешати“, наводе у отворем писму и подвлаче да никада „неће дозволити да им неко украде тај дан“, као што је то био случај 2015. године.

Из такве констатације некако испада да је Александара Вучић, тада и сада, премијер Србије сам себе напао на комеморацији у Поточарима, па тако украо 11. јул. Истина је пак да је тај дан стварно неко украо мајкама и жртвама, али да то није био Вучић, већ фукара која га је напала и која до дана данашњег није откривена.

У свет је, пре годину дана, уместо приче о жртвама, па и приче о помирењу, отишла другачија вест, али због тога што је био угрожен живот премијера једне државе. И што је био угрожен мир у региону бивше Југославије, у најбуквалнијем смислу.

Готово месец дана пре прошлогодишње комеморације и обележавања 20 година од злочина у Сребреници константно су подгреване међунационалне и међуверске тензије, па је било очекивано да неко изазове инцидент, али је све отишло много даље и хаос је спречен пуком срећом.

Тензије нису спласле, а долазак Бакира Изетбеговића, бошњачког члана Председништва БиХ у Београд, његова шетња улицама српске престонице и кафа и шах са премијером Александром Вучићем спустили су ниво барута у устима и склонили шибице од презапаљивих односа Бошњака и Срба.

Очито (само) на неко време.

Склоните барут, спречимо нове жртве

За свађу је потребно (најмање) двоје, али је и за помирење потребно (најмање) двоје.

Нико и не помишља, а не да каже, да мајке треба да забораве своје мртве синове, али константно враћање на старо и неки нови почетак може довести и до нових мајки које ће жалити за својим синовима. Није важно на којој страни, а нажалост могу бити обе.

Такав сценарио нико не жели. Међутим, кад нема помирења и кад је уместо прихватања руке саучешћа дигнута тензија, једном се може десити и да пукне. Тада нема назад.

Пре шест година, уочи традиционалне комеморације 11. јула председник Управног одбора тог удружења Ибран Мустафић поручио је тадашњем председнику Србије Борису Тадићу да је добродошао само у „Републику Босну и Херцеговину“, а уколико признаје Републику Српску онда су за њега „врата увек затворена“. Тадић је тада ипак био у Поточарима и на улазу у Меморијални комплекс се сусрео са три мајке жртава злочина које су му рекле да им „много значи што је данас дошао у Сребреницу“.

Исте те мајке су прошле године поздравиле и Александра Вучића и окачиле му цвет Сребренице. Сад изнова неко враћа процес на почетак.

Да ли ће следеће године некоме пасти на памет блесава идеја, којом ће отићи још даље у захтевима, да Александар Вучић, тачније представник Србије, треба да се полије бензином и самозапали како би био испуњен услов да неко из Србије може да присуствује комеморацији у Сребреници? Или ће ипак бити оних који мисле о помирењу?

Било би добро да се са новим и новим захтевима стане, како би се причало само о жртвама. Настави ли се са досадашњом праксом, биће то, понављамо, свесно подстрекивање да до нових жртава дође.

Нико као мајка не зна шта је жал за изгубљеним дететом. Нико као људи из Босне не знају шта значи филџан вишка. Међутим, тог филџана сад нема. Барут је на све стране.

rs.sputniknews.com, Ненад Зорић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.