СВЕДОЧАНСТВО О ЗЛОЧИНУ: И крв је горела у тузланској колони

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

„Никада нећу заборавити костур, тело возача који ’седи’ у кабини возила, а смањен је ватром на величину детета од десет година. Ослонио се и као да још тим спаљеним возилом управља. Шлем му лежи на темену главе, сив као што је све око њега сиво. Из отворених уста, као бисери, беле се зуби. Очне дупље му заклонио шлем, на коме сам избројао осам рупа. Костур леве руке виси између седишта и врата. Нема му десне руке, а цеванице ногу одвојене од скелета, лева с прстима, десна без њих, леже на поду испод металних папуча квачила и гаса.”

Овако Радован Кецојевић, официр и правник у пензији, описује трагедију која се 15. маја 1992. године десила у Тузли када су муслиманско-хрватске снаге, упркос договору о мирном повлачењу војске, напале ЈНА. Овај масакр је био замајац разбуктавању рата у овом делу БиХ. Кецојевић, који је тада живео у Тузли, сведок је тих збивања, и то стручан – као официр ЈНА радио је као пиротехничар, пензионисан је 1991. Суочене са расутим убојним средствима, локалне власти позвале су га да изађе на терен и да своје мишљење како би се избегло страдање цивила. О томе, као и догађајима који су претходили овом ратном злочину, Кецојевић веома прецизно, уз фотографије локација, пише у књизи „И крв је горела – тузланска колона 1992“, која је недавно представљена у Београду.

А тај кобни 15. мај 1992. већ је довољно био тежак за Кецојевића, коме је баш тог дана породица, као и многе друге српске, напустила Тузлу. Аутобуси пуни милиционера и територијалаца кретали су се градом.

„Радозналост ми није дала мира, па сам се упутио да извидим шта се догађа. Када сам стигао до моста који премошћава речицу Солину и тако повезује стари и нови део града, уочио сам велики број униформисаних лица. На Брчанској малти никоме није било дозвољено задржавање, а људи, ко људи, били су радознали па су застајали. Ти наоружани су их пожуривали, наређивали да се разилазе“, каже Кецојевић.
Истовремено, у касарни „Хусинска буна“ војска се спремала за покрет. У колони је било око 150 возила, рачунајући ту и мањи број артиљеријских средстава и „прага“. Пролазак војне колоне преноси локална телевизија ФС-3, па грађани, укључујући и Кецојевића, прате збивања.

„У тренутку када су возила нестајала у правцу Славиновића, зачула се рафална паљба из Скојевске улице, градске гараже. Снајперски хитац погађа возача цистерне. Возило ’плеше’, да би се, након кратког времена, издвојило из колоне и скренуло у правцу Ши Села и ту зауставило. У тим тренуцима многа возила су стала, блокирала су пут другим возилима. Настала је општа паника међу војницима, за одбрану нису имали довољно муниције… Штектали су митраљези, са тераса и прозора падају на камионе запаљиви коктели”, сведочи Кецојевић.
Возила горе, одјекују детонације. Као одговор, са Мајевице је отворена паљба. Кецојевић препознаје звук минобацачких граната од којих се тресу стамбене зграде.

„Започела је панична јурњава према подрумима. Жене су кукале, деца вриштала”, описује Кецојевић.

Ускоро га комшија обавештава да га преко телевизије позивају да им се јави, како би грађанима, узнемиреним ланчаним експлозијама до којих је долазило и када је паљба на Брчанској малти престала, саветовао шта да раде. Укључио се телефоном у програм и саветовао цивилима да се повуку док се експлозије не стишају и да не покушавају гашење пожара на улици што је, у условима расуте муниције, било опасно. Из истог разлога у зору су га звали из милиције, што му је пружило прилику да се упозна са последицама масакра војника на улицама Тузле.

„Обала корита речице Солине, према Брчанској малти, била је прекривена жутим чаурама разних калибара. Газио сам по њима неких 10 до 15 метара… Изгорели и преврнути камиони одају стравичну слику догађаја”, описује Кецојевић.
Неексплодиране гранате су биле око камиона, као и сандуци муниције, укључујући и ручне бомбе „кашикаре”.
„Из возила, изрешетаних, разваљених и деформисаних врата, штрче скелети изгорелих војника, у разним положајима. Таквих догорелих тела набројао сам 23, 17 у кабинама и на цести њих шест. На самом уласку у хаустор зграде Пецаре 1 лежало је тело. Тај војник је лежао потрбушке, лице му је било приљубљено уз асфалт, а глава му посве смрскана, од потиљка према темену. По свему се видело да је тај несретник затучен ударцима неким тешким предметом”, каже Кецојевић.

Политика, Милан Галовић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.