СЛУЧАЈ ОРИЋ: Правда у рукама Макијавелијевих ђака

ИСКРА на Фејсбуку

(Насер Орић) Фото: РТРС

Нигде се политичко лицемерје није показало у тој мери као у односу према српским жртвама ратних злочина. Суђење Насеру Орићу и његово ослобађање само су део оркестриране кампање у којој је улога злочинаца резервисана само за Србе.

Ни после четврт века жртве злочина у средњем Подрињу нису добиле судску сатисфакцију. Односно, како је то сликовито рекао председник Србије Александар Вучић: „Очигледно да наша суза нема родитеља и да ће чак и убијени, преклани Слободан Илић испасти као да је убијен од ко зна кога или да је извршио самоубиство.“ Била је то, у неку руку, сублимирана порука у име свих који су изневерени суђењем ратном злочинцу Насеру Орићу у Сарајеву.

ОСЛОБАЂАЈУЋА ПРЕСУДА

У већ познатом исходу Апелационо веће Суда БиХ изрекло је ослобађајућу пресуду Насеру Орићу и Сабахудину Мухићу, којима је у поновљеном поступку суђено за злочине над српским живљем на подручју Сребренице и Братунца. Према оптужници, тадашњи командант Орић и припадник Армије БиХ Мухић 1992. године су у местима Залазје, Лолићи и Куњерац убили три заробљеника српске националности – Милутина Милошевића, Митра Савића и Слободана Илића. По други пут Насер Орић и Сабахудин Мухић ослобођени су оптужби и за убиства која су лично починили због „недостатка доказа“.

ПРИЗНАЊЕ ГЕНОЦИДА

Коначна ослобађајућа пресуда донета је баш у тренутку када Европски парламент у Резолуцији о Србији захтева да наша држава „призна геноцид у Сребреници, јер неће моћи да уђе у ЕУ“.
На страну што се хашки суд, мимо међународног права, „креативно“ досетио да прогласи наводни геноцид упркос упадљивом изостанку геноцидне намере, па би тако сваки ратни злочин могао да буде геноцид.

Карактеристично за злочин геноцида је неопходност постојања субјективног елемента, односно намере да се уништи национална, етничка, расна или верска група као таква (геноцидна намера). Субјективни елемент је оно по чему се геноцид разликује од осталих међународних кривичних дела у ужем смислу, са којима дели суштински исти објективни елемент. Разликују се четири елемента геноцидне намере: 1) степен намере, 2) уништење, 3) национална, етничка, расна или верска група, 4) у целини или делимично.

На то су указали и многи угледни светски правници, што Европи није сметало да својим лицемерним потезом злочин у Сребреници по ко зна који пут стави у службу политике и континуираног одржавања негативног имиџа Србије и Срба, не би ли се на њих лакше вршио притисак у остварењу политичких циљева.

ОРИЋЕВИ ЗЛОЧИНИ

С друге стране, да је Орић чинио свирепе злочине над Србима у Подрињу, а убио је и око хиљаду својих сународника оптужујући српску страну за те злочине, тврдио је управо припадник његове јединице Самир Авдић.

Авдић каже да је о свирепим злочинима Орића и других кољача српског цивилног становништва писао и Хашком трибуналу, те да је три сата о томе причао хашком истражиоцу Збигњеву Војдлу, који му је рекао да о Орићевим злочинима треба да ћути и да му каже ако зна нешто о злочинима Срба према муслиманима. У изјави Авдића на више од 130 страна наводи се, између осталог, да је Орић у нападу на Лозничку реку у лето 1992. године једну заробљену Српкињу, која је била у поодмаклој трудноћи, распорио ножем и живој јој извадио дете из стомака.

Авдић из Глогове код Братунца, који је од 1992. до 1995. био припадник муслиманске војне јединице под Орићевом командом, сведочи о томе да је Орић на исти начин убио и заробљену Српкињу из Кравице, а једној заробљеној у Факовићима је пре убиства ножем одсекао прст да би са њега узео златни прстен.

Приликом муслиманског напада на Кравицу и околна села 7. јануара 1993. године, Авдић каже да су он и његови саборци под Орићевом командом убили 44 лица српске националности, попалили неколико стотина кућа, а сву стоку и живину из тих села отерали у Сребреницу. „Знам лично да су Орић и један по надимку Кезо из Глогове, тај је био заменик Ејуба Голића, сада живи у Тузли, тада заклали пет заробљених Срба. Од одсечених глава направили су два гола, а онда су петом и главом играли фудбал. Била је маса наших војника који су то видели“, пише у свом сведочењу Авдић.

ХАШКИ ТРИБУНАЛ

Орића је Хашки трибунал 2006. осудио за ратне злочине по једној тачки оптужнице на две године затвора за индиректну одговорност за смрт седам и мучење 11 српских заробљеника у периоду од 1992. до 1993. године.

Релативно кратка оптужница коју је против Орића подигло Тужилаштво МКТЈ односила се, с једне стране, на убиство и окрутно поступање над извесним бројем Срба заточених у Сребреници, као и на безобзирно разарање приликом напада на села Ратковиће, Јежестицу, Факовиће, Бјеловац и Кравицу и околне засеоке.

Ипак, Суд је сматрао да Тужилаштво није успело да докаже ван разумне сумње да је Орић заиста подстицао, помагао или подржавао такво деловање, па чак ни да је вршио ефективну контролу над одговорнима, с обзиром на слабо организовану природу бошњачких снага у тој области. Самим тим Орића је Претресно веће осудило на две године затвора због убиства и окрутног поступања. Будући да је то време већ био провео у притвору, Веће је наложило да се он одмах пусти на слободу.

На одлуку Претресног већа жалбу је уложило Тужилаштво, али је и Орић сматрао неопходним да се жали, без обзира на то што је већ био пуштен на слободу.

Жалбено веће је закључило, после занимљиве правне анализе, да је Претресно веће направило следећу грешку: утврђујући да ли је Орић знао за убиства и окрутно поступање, дошло је до закључка да је он знао да се врше кривична дела, али не и да та кривична дела врши његов подређени. Зато је Орић 2008. проглашен невиним, пошто је Апелационо веће у Хагу тада закључило „да нема сумње да су тешки злочини почињени над Србима у Сребреници у периоду од септембра 1992. до марта 1993“, али да „доказ да су злочини почињени није довољан за изрицање казне појединцу“.

СРПСКА ПОТЕРНИЦА И ИЗРУЧЕЊЕ

БиХ Србија се никада није помирила са таквим ставом Хага па је потерницу за Орићем расписала 2014. због сумње да је починио кривично дело ратног злочина над српским становништвом у Сребреници 1992. године, односно за дело које није било обухваћено хашком оптужницом.

Орић, за Србе злочинац, а за Бошњаке херој, ухапшен је 10. јуна 2015. у Берну по потерници Србије, на путу за Швајцарску, где је требало да присуствује обележавању 20. годишњице злочина у Сребреници. Уместо Београду, изручен је БиХ.

Већ ту се видело да је политика испред права. Иако поступак екстрадиције у Швајцарској, као и у другим земљама, не подразумева аутоматско изручење неке особе држави која захтева екстрадицију, држећи се принципа аут дедере аут јудицаре, „изручити или судити“, Швајцарска је била дужна да ту особу изручи држави која тражи њену екстрадицију или да јој сама суди за то дело.

С обзиром на то да је МКТЈ још у случају Тадић закључио да је сукоб између Армије Републике БиХ и Војске Републике Српске био међународни оружани сукоб због наводног степена контроле коју је Савезна Република Југославија имала над ВРС, а да је у оптужници реч о убиствима српских цивила, Швајцарска је имала обавезу, у складу са четвртом Женевском конвенцијом, да Орића пошаље у Србију или да му сама суди.

Међутим, за разлику од случаја Тадић, Орићу је у МКТЈ суђено у складу са чланом 3, а не у складу са чланом 2, који се односе на тешка кршења Женевске конвенције и њених Додатних протокола, чиме је по ко зна који пут показана неконзистентност у пракси хашког суда која се уочава и у неким другим случајевима.

ПРОМЕНА ИСКАЗА

Тако је Орић, уместо Београду, изручен Босни и Херцеговини, где је Тужилаштво БиХ против Орића и Сабахудина Мухића подигло оптужницу 27. августа 2015, теретећи их да су убили три заробљеника српске националности.

Орићева одбрана се, у почетку, позивала на правило нон бис ин идем, по којем се не може судити два пута по правоснажно пресуђеној ствари. Међутим, судија Механизма за међународне кривичне судове Лиу Дакун у децембру је одбацио захтев за обустављање поступка, са образложењем да се Орићу судило по командној одговорности за злочине које су починили војници под његовим заповедништвом, док се на Суду БиХ терети лично за наведена убиства. Одбрана је, потом, наводила како се оптужбе темеље на изјавама некредибилног сведока Самира Авдића, за кога су рекли да се ради о психички нестабилној личности.

Суд БиХ је 9. октобра прошле године изрекао ослобађајућу првостепену пресуду за коју је тужилац Мирослав Јањић рекао да јединствена пресуда у судској пракси Државног суда јер се заснива на имагинарном доказу. Додао је да је Првостепено веће изрекло једну пресуду, а послало другачији писани отправак. „Вијеће у пресуди наводи да се позива на праксу Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), по којој неће цијенити сваки доказ појединачно и доводити их у везу, што је супротно Закону о кривичном поступку ове земље“, изјавио је тада Јањић.

Апелационо веће Суда БиХ укинуло је првостепену ослобађајућу пресуду Насеру Орићу и Сабахудину Мухићу и одредило поновно одржавање претреса пред овим већем. И Орић и Мухић су други пут ослобођени оптужби за убиства у селима Лолићи и Куњерац.

Поновни поступак трајао је од 3. септембра до 9. новембра ове године. На суђењу је поново саслушан заштићени сведок О-1 који је променио свој исказ у односу на изјаву дату 2014. године. Адвокати су засновали одбрану управо на томе да је заштићени сведок мењао исказе у битним деловима сваки пут када је саслушан.

„Веће је утврдило да (сведок) није био у реалној могућности да учествује у акцији на село Куњерац и да буде очевидац убиства“, рекао је судија.

ПРАВДА ЗА СРБЕ

Пресуду су осудили многи, уз оцену да се ради о пресуди у служби политике коју је председница Републике Српске Жељка Цвијановић изразила речима: „Ако је ово правда намењена српском народу у БиХ, онда не треба да нас чуди то што Срби сваким даном све мање верују у заједничку будућност у БиХ.“

И заиста, ако се зачепрка по другим случајевима, тешко је веровати у добре намере некога ко се већ безброј пута показао недобронамерним. У фиокама Тужилаштва БиХ пуних 15 година лежи преко 550 предмета који се односе на најтеже ратне злочине, а оних наводно лакших има неколико хиљада. Нико још није одговарао за Добровољачку улицу, Тузланску колону, масовне злочине над Србима у Сарајеву, Сијековцу, Мркоњић Граду, Трнову. Истрага против Атифа Дудаковића води се дуже од десет година.

Све вуче на закључак министра спољних послова Србије Ивице Дачића да су „већ сви злочинци практично ослобођени. И на КиМ, укључујући Харадинаја, Љимаја, и злочинци у БиХ са Насером Орућем на челу, у Хрватској, где су ослобођени одговорности за ’Олују’, која је била највеће етничко чишћење после Другог светског рата“. Дачић је навео да су ово покушаји да се Србија жигоше као земља која је крива за геноциде, иако је Међународни суд правде јасно утврдио да Србија не сноси никакву одговорност за злочин у Сребреници. Занимљиво је, каже, да амандман у ЕП долази из Словеније, у којој Срби немају ни статус националне мањине.

Судар морала и политике исказао је Макијавели у свом делу „Владалац“ још 1513. године. Данас је он заступљенији више него икада пре, а према Србима и Србији нарочито. Но то не значи да му се не треба супротставити и потпуно га разобличити.

Новости, Печат/ Слободан Иконић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.