СЕЋАЊЕ НА ЕПИСКОПА САВУ: Живот дао, али народ није оставио

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

У храму Светог Николе осамдесетих година прошлог века постављена је табла на којој пише да је овде служио парох Светозар Трлајић, потоњи епископ горњокарловачки Сава, који је скончао 1941. мученичком смрћу на Велебиту. То је једино обележје на овим просторима завичаја тог човека који је почетком овог века проглашен за свеца. На њега подсећа још само хор СПЦ у родном Молу, на десној обали Тисе. Не зна се за кућу у којој је рођен 1884. године.

Животом свештеномученика бавио се протојереј Јован Силашки, свештеник који је дуже од деценије био парох у Башаиду, у храму у коме је владика Сава провео 16 година, од 1911. до 1927. године. Јован Силашки бележи да је за свог боравка у Башаиду парох Светозар Трлајић био изузетно цењен и да је међу верницима оставио дубок траг. Био је строг, поштен и правичан, а парохијани су му се често обраћали за савете као свештенику, али и као човеку високих интелектуалних вредности. Поред гимназије и богословије у Сремским Карловцима завршио је право на Београдском факултету, а правосудни испит положио је на Загребачком свеучилишту. Први светски рат провео је на фронту као војни свештеник. За боравка у Башаиду школовао је сиротињску децу о свом трошку и помагао их на разне начине.

Две године је био службеник Светог архијерејског синода у Београду, а 1929. замонашен је у манастиру Крушедол и том приликом добио је име Сава. Касније је изабран за викарног епископа сремског. Сава не заборавља своје парохијане па је и његовом хиротонисању присуствовао цео башаидски Црквени одбор, а слика са те свечаности коју је послао лично Сава и данас виси на зиду парохијског дома у овом банатском месту између Зрењанина и Кикинде.

Доласком владике Саве на архијерејску дужност долазе и тешке године у тадашњој Југославији и превирања на свим странама. Убијен је краљ Александар, долази до великих немира у Београду и познате Крваве литије, протеста у којем су се народ и свештенство сукобили с полицијом због прихватања конкордата. Сматрало се да тај споразум између Југославије и Ватикана фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун православља. Споразум је изгласан у Скупштини, али није заживео. Владика Сава био је активан учесник протеста и био привођен од полиције.

У још већу неизвесност улази кад је ступио на трон горњокарловачке епархије.

На почетку столовања владику су већ 1941. ухапсиле усташе. После дугог мучења уморили су га и бацили у једну од јама каменитог Јадовна на Велебиту. Тако је доживео судбину више од 150 припадника СПЦ – свештеномученика у Независној Држави Хрватској. Прота Јован Силашки у књизи „Владика Сава и његови савременици” наводи да је надбискуп Алојзије Степинац, који је очигледно знао шта се спрема, упозорио владику горњокарловачког да напусти НДХ, али је овај одговорио „Живот дајем, али народ свој не напуштам”. Аутор поменуте књиге описује ликвидације црквених отаца по личким и далматинским камењарима, по Кордуну, Банији и Славонији, дуж целе НДХ. Тако је отац Бранко Добросављевић из Скадра код Војнића присиљен да најпре одржи опело свом живом сину, а онда су их обојицу мучили па погубили. Свештеници су углавном мучени и ликвидирани пред очима својих ближњих. Тако је помахнитала држава остваривала своју намеру да оне Србе које не погуби, уплаши и протера или евентуално покрсти.

У години обележавања два миленијума хришћанства Српска православна црква канонизовала је девет својих великодостојника у нове светитеље. У храму Светог Саве на Врачару Саборну литургију служио је патријарх Павле, уз саслужење свих епископа из земље и расејања и помоћ 24 свештеника и 12 ђакона. Међу онима који су уведени у ред светих Срба су свештеномученици Петар (Зимоњић), Јоаникије (Липовац), Сава (Трлајић), Платон (Јовановић), Доситеј (Васић), Бранко (Добросављевић), Ђорђе (Богић), Рафаило (Момчиловић) и мученик Вукашин.

Тако им се, на неки начин, одужила црква. Народ није. Да ли је довољно да на једног епископа, с таквим житијем попут владике Саве, данас подсећа један хор који носи његово име и једна табла у храму, на коју се чекало скоро пола века? Било је покушаја да се по његовом имену назове улица бар у селу Башаиду. Покушаји нису успели. У Хрватској је после рата деведесетих порушено 3.500 споменика подигнутих жртвама усташког терора. Петнаестак година касније подижу се споменици усташама. Њихове жртве одлазе у заборав.

Ђуро Ђукић, Политика, pravoslavie.ru

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.