САТ МОГ СПАСЕЊА: Прича о дечаку – јасеновачком логорашу

ИСКРА на Фејсбуку

jasenovac ispovest 2

Кроз гвоздену капију у највећу и најстрашнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора…

Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку.

– Лепо је у ово доба године… волим рано пролеће. Боје оживе, цветови полако почињу да миришу, деца постају све бучнија. Волим децу. Цео свој живот посветио сам деци. Посебно оној коју живот није много миловао.

Ћутим. Слушам. Посматрам како неуобичајно младим очима изнова упознаје свет око себе… Жељан га је. Чини ми се да не пропушта ниједан повишени дечији тон ка којем ужурбано окреће главу… Смешкам му се. Стидљиво покушавам да схватим његову фасцинираност дечијом буком. Ишчекујем обећану причу. Знам њену горчину, али је у његовим светлим очима још увек не наслућујем.

Замисли, пријатељу, замисли

– Замисли пријатељу, замисли сада да сви ови дечији гласови нису несумњиви доказ среће, да својим неспретним и неконтролисаним покретима деца око нас не траже од својих мајки и очева играчке, сладоледе, не моле да их узму у наручје. Замисли да су то крици умирућих, последњи трзаји прекланих, уваљаних у сопствену крв и изнутрице… Замисли да не дижу руке ка мајкама и очевима него ка суровим убицама молећи их не да их узму у руке, него да их из челичног загрљаја шаке и каме пусте у живот и слободу… Замисли да ово што чујеш нису звуци аутомобила, нити тандрљање точкова дечијих колица по кладрми већ ударци мотора војних камиона и лупање точкова транспортних колица којима се ка Сави одвлаче лешеви…

Слушам. Без смешка. Обећано почиње да се испуњава. Ђурађ Чичић, поткозарски Митровчанин родом из Кобатоваца, маленог села смештеног у близини Лакташа скупа са своје две сестре Смиљом и Радојком и још 25.000 српске деце одведен је 1942. године у Јасеновац, у којем је током наредне две године и осам месеци туђом вољом проживео болну и крваву истину коју од окончања рата до данас Хрватска у континуитету одриче. Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора…

Прича… ћутим, слушам. Прича…

– Други светски рат, барем што се мене тиче, започео је на радио-станици. Скупљали смо се, ми деца, заједно са старијима у сеоској гостиони, где смо у недељама пред почетак рата слушали вести. Знали смо ми да ће бити рата и пре него што смо шестог априла чули да је Београд под бомбама. Доносиле су нам Сава и Уна тешке гласове са Кордуна, Баније и из Славоније да се тамо нешто гадно спрема иза леђа свих нас. Међутим, када смо шестог априла сви ми колико нас је било сабраних око тог маленог радија почели да плачемо, а неки и да дижу главу у небо и да се крсте, знали смо да је ђаво однео шалу. Ђедови су били забринути, многи од њих су ионако били неповерљиви према „шокадији“ и нису били одушевљени чињеницом да земљу деле са онима који су их вешали 1914. Наши родитељи били су више збуњени и у то време, мање уплашени, док смо ми – деца – све то посматрали са стране, надајући се да немамо разлога да бринемо о туђим бригама. Наша брига тих година биле су ливаде, игре и могућност да се изостане из школе, док смо све друго препуштали онима који су заправо били прави власници нашег света…

Све се променило

Ветар лагано дува… деца се све гласније смеју. Једни иду у школу, други се из школе враћају. Сусрећу се близу нас. У парку. Задиркују једни друге, са надом да ће наићи на неко сељачко дете подесно за збијање шала распитују се одакле је ко, док они који се познају једни другима добацују неодмерене речи које дечија неконтролисаност још увек не схвата као увреду… Смешка се. Прати их погледом и тешко уздише. Ја ћутим… ћутим и чекам да поново проговори.

–  Све се брзо променило. Рат је завршио и пре него што је почео. Било их је који ни позив честито нису добили. Држава је нестала, а ми смо се преко ноћи пробудили у туђој – као ноћ црној држави… на својој земљи. И почело је… прва убиства, хапшења, одвођења. Све смо ми то гледали, још увек несхватајући да се то дешава нама. Чини ми се да се читав српски народ тада није разликовао од нас деце и да подједнако нисмо ни помислити могли да ће нас се сатирати секирама, камама, маљевима, да ће нас бацати у јаме и реке, да ће нас католичити и претварати у робове. Породице су почеле да нестају. Први велики покољ који сам упамтио из прича био је у непосредној близини Кобатоваца, у Лакташима, где су припадници Црне Легије из Херцеговине поклали готово читаво село, а међу њима и моју текту Косу Којић, њеног мужа Милоша и њихово седморо деце. Држали су страже у селу, како никоме не би пало на памет да поклане покопа, а у жељи да наше мртве додатно опогане пуштали су на њих узгладнелу стоку из обора и штала. Тај покољ био је толико тежак и његов задах осетио се све до Бање Луке да су моји родитељи одлучили да мене и две сестре пошаљу код родбине забаченије село Бакинце. Како су све то била сиромашна села и како је било и старих о којима је требало водити рачуна, они су остали у Кобатовцима, надајући се да ћемо се ми, уколико до понављања злочина дође, спасити и да усташе неће ићи у забаченија села.

jasenovac ispovest

Погрешили су…

Застаје. Дечија граја се примирила. Тишину нарушава удаљена бука аутомобила. Гледа изнад мене. Тражи границу. Мисли, сећања, бола… нерадо се сећа онога на шта га задата реч нагони… скупља усне, тражи ваздух. Уздише дубоко.

– Погрешили су. Партизани пробили обруч на Козари, а усташе и Немци почели да сакупљају нас, обичне људе. Те 1942. године први пут сам лично посведочио истину коју Хрватска данас избегава. Као мрак када се спушта на земљу, тако су се из наших зелених јунских и јулских шума пут села спуштали црнокошуљаши. Били су бесни, пуни гнева. Гонили су људе из кућа као стоку. Ударали их, вукли по прашњавим путевима, клали на кућном прагу, псовали мајку српску и православну. Општа гужва, ужас и метеж на све стране. Сећам се да су мене и сестре истерали из куће у којој смо се крили и дословно одвукли и бацили на избезумљену људску гомилу која се лагано претварала у колону. Више се није знало ни ко је коме род, ни ко познаник… Погнуте главе полако смо кренули праћени ударцима и погрдим повицима стражара. Речено нам је да идемо скелом преко Саве, у Јасеновац. Није нам тада то значило готово ништа, посебно не нама деци. Они који су крај себе имали родитеље тискали су се уз њих, а нас троје, како смо били сами, чврсто смо се држали загрљени решени да се више нећемо раздвајати. Изморени и намучени, стигли смо до Српске Градишке и реке Саве. Скела је увелико радила, па нам је речено да одморимо док не кренемо даље, односно док не дође наш ред на утовар. Не сећам се више колико је то трајало, али смо у једном часу сво троје били на скели. Знам и памтим још само то да ме је одушевила та количина воде коју ја раније нисам имао могућност да видим. Били смо ланцима везани једни за друге, па за скелу. Да није било тако, скочио бих у реку иако нисам знао да пливам…

Делили су нас

– У Јасеновац смо стигли уморни и гладни. Уместо хране и воде, одмах по уласку у логор добили смо добре батине. Неко мање, неко више, зависно од тога ко се нашао ближе усташама. После батина уследило је раздвајање. Делели су нас. Децу су на силу отимали од родитеља. Ту су почела и прва убиства у самом логору. Онај ко се превише бунио или је прегласно јаукао, био је на лицу места ликвидиран. Мајке су чупале косе, вриштале, деца су плакала, запомагала, али џаба… Смиља, Радојка и ја били смо тада по први пут после дуго времена, ако не срећни, а оно барем задовољни чињеницом да крај себе нисмо имали родитеље од којих би нас раздвајали. Одвели су нас на неку ливаду, испред великих хала за које ће се касније испоставити да ће нам бити нови дом… црн, крвав, мучан… али дом.

Слушам. Не проговарам. Шта рећи човеку чије су патње на прагу новог дома тек почеле. Шта рећи детету чији бол ни сам не бих могао да савладам. Ћутим. Слушам…

– Ни прва ноћ није прошла, а већ су до нас допирали ужасни крици логораша помешани са повицима и вриском распамећених усташа. Подврискивали су као када се надјачава тамбурашки бећарац. Те вечери, као и неколико наредних нисмо спавали. Нисмо ни причали, нисмо ни плакали. Тискали смо се, тражили рођаке и познанике, још увек незнајући шта се тачно дешава око нас. Били смо деца од свега неколико година па до тринаест, четрнаест. Престрашени, напуштени, гладни, уморни, без икога ко би могао да нам пружи реч утехе. Сломљени и напуштени од свих. Тих првих дана, сећам се и сада тога, сањао сам родитеље и родно село. Чињеница да смо били раздвојени давала ми је наду да су живи, здрави и да нас чекају на кућном прагу. Те снове, како су пролазили дани, недеље, месеци и године смењавила је крвава јава коју никакво скретање мисли није могло да спута. Кућни праг замениле су раке и пећи, а насмејане родитеље откинуте главе и ископане очи.

Живео Поглавник Анте Павелић!

– Јутра су почињала постројавањем. Улазили су кад-кад пијани, кад-кад трезни, али једнако бесни и крвави, шутирајући и пљујући нас. Дан смо започињали са уздигнутом руком и повиком: „Живео Поглавник Анте Павелић!“ Ми млађи, већ прописно уплашени и искрено да кажем, недовољно свесни коме кличемо, то смо лако радили. Они нешто старији су одбијали, а казна за тај преступ било је јавно сакаћење. Извели би нас напоље, постројили испред мученика, нагонили да из свег гласа кличемо Поглавнику, док би за то време извршитељ казне детету секао уши, нос, прсте, вадио очи или секао језик. Иста казна била је примењивана и када неко од нас, обично због глади и болести, не би устао са пода на којем смо спавали. И никада нису секли оба уха или вадили оба ока, већ једно по једно, за опомену, а и да би „други пут имали шта да раде“. За две и по године таквом кажњавању присуствовао сам ни сам не знам колико пута. Што би дете гласније јаукало, то би ми морали јаче да кличемо Павелићу.

Гурајући колица са двоје близанаца, крај нас прође млађа жена. Ћути. Гледа испред себе и лагано гура двоје задовољне деце. Са пролећа, Митровица се просто напуни младим мајкама и децом. Као да град на Сави не води борбу против беле куге…

– Доводили су родитеље да гледају клање деце и децу да гледају клање родитеља. По смештању у логор, уредно смо пописани па им није био проблем да споје породице. Одводили су нас без икаквог реда, као када домаћин уђе у свињац или кокошињац да уграби прасе или кокош. Само улете међу нас, повуку за ноге или главу кога хоће и затворе врата. Изводили су нас да гледамо како отсецају деци главе, доносили откинуте делове тела и бацали међу нас. Ми смо све то гледали, ледили се и најчешће ћутали. Знате, то се деси када се много уплашите. Обично се тада укочите и не можете да реагујете. Тукли су људе камама, лопатама, крамповима, маљевима, чиме год су стигли. Свакој новој групи деце која је довођена нама приређиван је „дочек“. Усташе би те новајлије питале да ли неко хоће бонбон или коцку шећера. Ко би се јавио, добио би или ударац или би био убијен, зависи од тога шта зликовац мисли да је мученик заслужио. Ми смо наравно знали шта их чека, али нисмо смели било шта да кажемо. То је било страшно, јер ме је касније, када сам већ одрастао, дуго мучила помисао да сам можда и сам био џелат тим малишанима…

Дим и пепео

– Виђао сам и Лубурића и Шакића и Љуба Милоша. Долазили су често да нас обиђу. Као и сви, псовали су нам српску и православну мајку, шутирали нас у стомак, претили да ће нас поклати. То вам је онај Шакић кога је демократска Хрватска сахранила са свим почастима у усташкој униформи. Сећам се да је једном Лубурић рекао да на све треба поклати јер ће једино тада хрватски народ бити слободан. Знате, тих година Лубурић је напунио тридесету. То су вам године када човек може највише да пружи својој заједници, када може највише да користи добру. Изгледа да се код њега, као и код многих њему сличних у Хрватској тих година све окренуло наглавачке. Све што је он умео и знао, уложио је, на нашу велику жалост у Јасеновац. Тако су вероватно и дошли на идеју да отворе крематоријуме. Ноћу би доводили људе, гурали их у ватру, а ујутру би Роми метлама сакупљали пепео и неспаљене остатке и све то одвозили у Саву или расипали ко зна где. Вечери су нам биле затроване димом, ноћи ужасним крицима, а јутра невероватним количинима пепла које су тамни ромски прсти просто упијали као сунђер воду. Сећам се да многи од њих после тог посла нису смели ни да се додирну, знајући да на врховима прстију имају не пепео него остатке бивших људи и логораша, као што су и сами били. Људи су летели у ваздух, ношени ветром, као у филмовима. Лепили су нам се за косу, улазили у уши, сакривали се у ноздрвама.

Ветар пронесе мирис липе. Није ли то лепше од тешког задаха спаљеног тела? Коме на души требају избезумљени погледи и згрчени прсти? Каква је то душа која на себе прима толике смрти?

– Гледао сам како живи из рака моле да их не преливају гашеним кречом. Те згрчене шаке које вире из незатрпаних рака никада нећу моћи да заборавим. Када им је и Јасеновац постао мали, ови црни и крвави цвећари, своје цвеће смрти почели су да сеју у на нашој страни Саве, тамо код Градине, где и данас на хиљаде Срба из земље мотри на Јасеновац.

Смиљо, Радојка…

Неко крај нас пронесе мирис сладоледа. Изгледа да Митровчани не хају за временску прогнозу и не мисле да је за још увек рано за ледену посластицу. Из оближњих пекара миришу пецива. Разговор се одужио. Мој саговорник решен је да последњи пут каже све чега се сећа. Мој ум није био спреман да прихвати бол српског дечака – јасеновачког заточеника…

– Били смо гладни. Стално. Јели смо угаљ. Знате ли како је страшно јести угаљ? Што за доручак поједете, за ручак повратите. Нисмо добијали воду, па смо сабирали крваве локве или захватали од лешева и крви упрљану савску воду. Ни то нам није дозвољавано, па смо се трудили да се сакријемо од усташа. Када би нас видели, бесно би нас ударали, просипали воду и викали: „Шта је, би ли воде, мајку ли ти српску!“ Глад, зима, запара, мирис лешева и крви, изнемоглост, избезумљеност од страха и нека ненормална равнодушност која нас је са времена на време опијала, довели су нас до пред смрт. Били смо изобличени. Кожа се слепљивала за кост и то је производило велике болове. Вене су се опирале стисцима коже, али узалуд. Болело је јако, толико да смо буквално пузали и вукли се по поду. Усташе су се смејале, називале нас својим псима и једнако ударале и вређале. А били смо деца. То никада не заборавите. Нисмо имали више од четрнаест година! После годину дана робовања у Јасеновцу оболео сам од пегавог тифуса. За мном су оболеле и Смиља и Радојка. Мучио сам се три месеца онако гладан, ударан, изложен свакојаком шиканирању, али сам ипак издржао. Сестре, као и многи други нису. Једно јутро сам само видео да су умрле. Мислим да нисам ни плакао. Само сам их прозвао по имену – „Смиљо, Радојка..“. Нисам имао снаге за било шта друго. Било је то последње моје обраћање њима. Усташа је ушао, мене протресао, видео да сам жив, њих две и још неколицину друге деце је покупио, набацао на нека колица и извео напоље. Ни данас не знам да ли су завршиле у Сави, у некој од јама или пећи. Тек, остао сам сам.

Сетих се брата. Обећао сам му да ћемо се видети. Нестрпљив је да са мном што пре подели своја надања у вези првог свештеничког поклоничког путовања у Русију које му предстоји. Не могу да замислим да га нема. „Сироти Ђурађ“, помислих док готово слеђено посматрам како са неким чудним миром прича своју животну причу. Да ли човек после толико бола огугла или пронађе прави смисао живота?

Сат мог спасења

– Три месеца пре ослобођења Јасеновца, дошао је у логор Јосип Самарџић из Загреба који је тражио децу која би изучавала сајџијски занат. Усташе су имале обичај да нас децу поклањају хрватским породицама како би били њихови робови. Одвођени смо жиром тадашње Хрватске, па је тако у логор дошао и Јосип. Сећам се, истина као кроз маглу, да је ушао у логор, да су нас неколицину постројили и да се представио. Када је питао ко би хтео са њим, нико није смео да се јави. Плашили смо се да нас то јављање не одведе у сигурну смрт. Ипак, нас неколицина, мислим да нас је било пет или шест, при чему нас троје из Кобатоваца, подгили смо руке и јавили се. Издвојили су нас, саопштили да идемо за Загреб. Био сам пресрећан. По први пут након две и по године ужаса. Нисам размишљао ни о родитељима, ни о глади, болести, халуцинацијама, клањима, сестрама… У мислима већ сам био далеко од ужаса у који су ме други дотерали. На излазу из логора последњи пут, тек толико да не заборавим одакле одлазим, усташа ме је „почастио“ ударцима кундака по глави. После дужег путовања на којем нисмо имали никаквих проблема, стигли смо у Загреб. Испоставило се да је Јосип био добар човек и да му је једини циљ био да нас спасе. Нисмо учили никакав занат, живели смо са њим и чекали крај рата. Лечио нас је, хранио и водио рачуна да случајно не изађемо на улицу кад и колико не треба. Његов долазак у логор и наш излазак из јасеновачког пакла касније сам сабрао у „сат мог спасења“. Већ после неколико недеља, у сан су поново почели да ми долазе родитељи. Истина, њихови ликови били су ми непознати, гласови још мање, али сам знао да су то они. Дозивали су ме да се вратим кући и бивао сам све нестрпљивији. У мени се поново родило дете. Плакао сам. Ноћима најчешће. Све што се годинама сакупљало просто је морао да изађе из мене: сви ти ножеви, крв, сви ти демони у људском облику, њихово зло и жеља да нас покољу. Јосип нас је тешио, молио да се стрпимо и обећавао да ће нас чим се рат оконча вратити породицама.

Најсрећнијег дана свог живота, повратка у родитељски загрљај, Ђурађ се не сећа. Каже, тако то обично бива код „тих малобројних дана у којима ничега нема осим среће“. Био је, говори ми са осмехом, „леп дан… или ипак није?“

– Зар је то све и важно када сте поново у наручју својих родитеља који су вас при томе отписали и сматрали мртвим. Мојим повратком кући, муке су биле коначно завршене, барем што се мене тиче. Дуго година после рата, тачније све до своје смрти, родитељи су јецали и говорили да су сестре и мене послали у смрт и муке. Знате, Кобатовци нису били сатрвени од усташа, док је село у које су нас склонили, верујући да ћемо бити заштићени, поклано и расељено. Али ето, живот је и поред свих оних који су желели да га зауставе ипак победио! Та истина нека буде за наук свима који мисле да могу да зауставе живот, а моја бол и патње нека буду на уму свима који данас у новој усташкој држави смањују број жртава Јасеновца и НДХ. Нека знају они, чак и да је тако како лажу, да моја судбина остаје непромењена. Не дао Бог да они и њихова деца и поред свега што су радили и у последњем Отаџбинском рату, проживе оно што сам ја проживео. Нека није страдало 700.000 људи, нега није страдало ни 7.000, али да ли једно заклано, обезглављено или осакаћено дете усташу чини мањим зликовцем? Овде се не ради и никада се није радило само о броју, него о спремности добре већине једног народа да са уживањем и ненормалном бестијалношћу сатире друге народе, српски пре свега. У крајњем, нису ли се и нацистички официри и службеници у тој Хрватској згражавали над методама које су у ликвидацији Срба примењивале усташе? А сетимо се само шта су ти исти Нацисти радили у својим логорима.

Ђурађ Чичић је читав свој живот посветио деци. После завршетка Основне школе у Кобатовцима, уписао је Нижу реалну гимназију у Босанској Градишки, а потом Учитељску школу. Дефектологију је завршио у Београд на Вишој школи, а као и Факултет одбране.

Као дефектолог радио је са слепим и слабовидим, као и са децом ометеном у развоју. Одбрану и заштиту предавао је генерацијама Митровчана који су га упамтили по добру.

Данас је први човек Стрељачког друштва „Живко Релић-Зуц“ у Сремској Митровици. Клуб ради са доста успеха и окупља велики број деце. Ђурађ, мало у шали, а мало у збиљи, каже да их радо обучава у руковању оружјем, како би пружили отпор онима који покушају да им учине оно што су усташе урадиле њему, његовим сестрама и 25.000 српске деце са Козаре.

Ђурађ Чичић има четворо унучади и ово је, каже, његово последње сећање на Јасеновац.

С. Лапчевић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.