РАДЕ ШЕРБЕЏИЈА: Ја сам Србин, стопостотни!

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Спутњик, AFP 2016/ JOE KLAMAR

Много се буке подигло због предновогодишње мини-турнеје коју истакнути умјетник Раде Шербеџија почиње вечерас концертом у загребачком „Лисинском“.

Умјесто о његовом шарму, музици и стиховима, о Шербеџији се говорило у другом контексту, који није био тема разговора за „Новости“.

Пред још једно дружење са Београђанима, 27. децембра у Сава центру, питали су га ко чини „Западни колодвор“, који ће га пратити на концерту „Узалуд је будим“.

– „Колодвор“ је бенд, кад мој син Данило свира, има нас седам, и то су најбољи музичари својих инструмената у Хрватској. Многи су професори на академијама. То је добра ствар, јер се мораш трудити да досегнеш тај ниво. Да будеш топ. А с друге стране, ако нешто зезнеш, они те извуку.

* Ко кога води на сцени?

– То је тешко рећи. Узајамно је, ја их поведем у авантуре, јер сам склон импровизацијама, директно нешто измислим, а они су спремни. Као да су кафански музичари, сви ти професори.

* Грађанин сте свијета, да ли ће резултати избора у Америци утицати на вашу каријеру?

– Поновио бих оно што је рекао Славој Жижек, један од највећих интелектуалаца Европе и свијета: „Грозан је овај Трамп, ужасан је, али више се бојим Хилари.“ Слажем се са њим. Што се тиче моје каријере тамо, на мене ништа не утиче. Тамо можеш отворено рећи да си против предсједника Америке и нико те неће ставити у затвор због тога. То је једна добра ствар, али не значи много. Оно што је грозно, када говоримо о тим изборима, је то што више нема правих лидера у свијету. Свијет воде менаџменти, велике корпорације и тајне службе, а предсједници земаља више не играју главну улогу. Зато има толико ратова и толико сиромаштва.

* Шта пишете ових дана?

– Недавно ми је изашла књига изабраних пјесама „Странац“, а још пишем књигу прозе, наставак „До посљедњег даха“. Заправо, није наставак, али је исти стил и зове се „Зелена карта“. То је она по којој си странац, стављен у ту категорију да имаш грађанска права, али немаш право гласа, па си, ипак, странац. Одавно сам је почео, али сам прекинуо прије шест година.

* Имате ли потребу да на једном мјесту будете свој на своме?

– Ја сам одавно свој на своме. Кад једном постанеш странац никада више не можеш назад. Рекао ми је велики хрватски пјесник Данијел Драгојевић: „Ух, што ти завидим, ти си оно што ја сањам цијели живот, да постанем странац у властитој земљи“. Има у томе некакве љепоте. То је донхуанизам, не у смислу освајања жена, него као самоћа, као филозофска категорија. Када једном то осјетиш некако ти постаје слатко, заводљиво. И с друге стране, кад си странац негдје, на други начин си грађанин планете, мала је једна земља. Препознајући то у себи, осјећам љубав и посебно локални патриотизам према мојој националности и поријеклу. Ја сам Србин, стопостотни! Исто тако волим и домовину гдје сам рођен. Јер, нису ме само отац и мајка направили, направиле су ме и личке планине, онај мој Велебит и Јадранско море које волим цијели живот. Направили су ме као младог човјека загребачка академија и театар, исто као и Београд у који сам долазио, биљежио прве успјехе и снимао филмове.

* Без чега од тога не можете?

– Без мора, апсолутно. Море ми је најјаче. Ја сам риболовац. Сатима могу да сједим на чамцу и то ми је посебна страст.

* Да ли сте пецали у Београду, на оној, помало скривеној савској обали са приватним сплавовима? – Јесам. Ишао сам, дружио се са пријатељима. Нарочито са Павлом Вуисићем, он је обожавао свој сплав.

* Боб Дилан – нобеловац?

– Заслужио је, наравно. Као што је и Арсен заслужио. Смијешно је то како у свему постоје калупи, тако постоје и писци за које се зна како пишу и гдје се појављују. То није истина. Боб Дилан је написао божанствене стихове. Он се не представља писцем, него пјевачем, а заправо је пјесник од самог почетка. Па, како су пјесници некада писали стихове? Многи су пјевали своје сонете и пјесме. Вјерујем да је и Шекспир сигурно неке сонете испјевавао на некој гитари, јер је баш ритам тај који је важан у сонету.

ПЛОВИДБА СА ГАГОМ ПО ЈАДРАНУ

– ИМАМ једну посебну ствар – открива Шербеџија. – Милена Дравић ми је поклонила Драганов чамац. Инсистирала је да ми га поклони, и да буде код мене, јер смо велики пријатељи. Ускоро ћу чамац пренијети у Хрватску и поринути га у море у Истри. Возићу га измеђи Фажане и Бриона, ловићу рибу на њему, превозићу моје глумце с њим. Фина је то барка од шест и по метара. Зваће се „Гага“. Морам само његову слику да импрегнирам на барку, али да буде црно-бијела, као нека графика. И тако ће Гага пловити са мном по Јадранском мору.

Новости, РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.