ОЧЕВ САН: Бакир, Сулејман и рахметли бабо Алија

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик/Прес служба СДА Санџак

Фото: Спутњик/Прес служба СДА Санџак

Алија Изетбеговић је 1990. године, носећи селаме из Босне санџаклијама, поручио да Југославије неће бити ако муслимани не добију своје. Његов син Бакир 26 година касније Бошњацима у Санџаку је поручио да политички маратон још није завршен.

Сан сваког оца, па и рахметли Алије Изетбеговића, аутора Исламске декларације и првог председника независне Босне и Херцеговине, јесте да га син наследи. Бакир, син Алијин, очито није заборавио очев сан и аманет, да данашњи Бошњаци, некадашњи муслимани Балкана, буду под једном влашћу — сарајевском. У то име је Алија уз свог верног ученика Сулејмана Угљанина 29. јула 1990. године и основао сестринску странку у Новом Пазару, Странку демократске акције Санџака. Од тада, па ево већ 26 година, води је верни Сулејман, а четврт века касније и Алијин син Бакир стигао је у Пазар истим путем и са истим циљем као и његов отац некада.

Пре 26 година на истом месту Алија је обећао да Југославије неће бити ако пет милиона муслимана Југославије не буду имали иста права као и други народи на Балкану. И тако и би. Бакир је остао веран идеји свога оца, па је са свечане седнице СДА Санџака изјавио да се „од сада без гласа Бошњака више ништа неће моћи решити на Балкану“.

Да ли Бакир наставља стопама свога оца? Савим сигурно, јер у супротном не би током посете Рашкој, Санџаку, држави Србији, као узгред поменуо „да Вучић и Николић долазе у Републику Српску често, а заобиђу Сарајево, па по истом принципу зашто не би и он ишао у Пазар“. На први поглед ништа опасно нема у тим речима Бакира, сина Алијиног, али…

Праву политичку поруку увек треба тражити између редова онога што је политичар рекао. Тако је Бакирова изјава ставила знак једнакости између Републике Српске, која је међународно признати ентитета у БиХ, и географске области у држави Србије. И то није нимало безазлено. Још ако се има у виду да је његов отац пре 26 година са истог места затражио прво културну, а онда и политичку аутономију за муслимане у Санџаку, Бакирове речи имају још већу тежину. Јер од аутономије до ентитета корак може да буде врло мали, ако се жели мир на Балкану. Да ли ће Бакир на крилима људских права и слобода уз помоћ западних ментора завршити посао који је почео његов отац, видећемо.

Али, чињеница да је Изетбеговић млађи, председавајући Председништва Босне и Херцеговине, усред Новог Пазара међународно признати ентитет једне суверене земље упоредио са територијом друге земље, где је већина етничка мањина у тој држави, није само дипломатски скандал. Да је реч о некој другој држави такав би био или проглашен „персоном нон грата“, ако не и ухапшен, због хушкања на рушење државног поретка земље у којој је био гост.

И Алија је 1990. године, носећи селаме из Босне санџаклијама, рекао да „онима који су кренули у крсташки рат против муслимана и ислама поручује да су сви крсташки ратови против муслимана и ислама пропали“.

„Србија не може бити некоме мајка, а некоме маћеха. А они који би у рат против муслимана нека знају да у Југославији има пет милона муслимана и да их нико неће покренути, колико ни ону планину Копаоник“, рекао је тада Алија, и тим речима утро пртину којом очигледно Санџак и данас иде. Некада на крилима рата, данас на крилима „европских слобода и људских права“. Бакир је добро проценио, да је сада погодан тренутак да покуша да реализује очев план и Санџаку издејствује, ако ништа друго, а онда посебан статус. Србија која је на европском путу под лупом Брисела, а чије је добре намере суседа већ осетила од Хрватске, могла би исте да добије и од Босне. Не директно, али индиректно, јер не тако давно Хрватска је као чланица ЕУ у Европском парламенту прочитала у име муслимана из Санџака писмо Сулејмана Угљанина о угрожености њихових права и затражила да се Акциони план о мањинама који је сачинила Србија редефинише. Сулејман је пре 26 година сачинио исту декларацију о угрожености људских права.

Ако томе додамо да је и током боравка Алије Изетбеговића у Санџаку гост био тадашњи високи чиновник Хрватске демократске заједнице странке Фрање Туђмана, онда нема много дилеме да Бакир није празних џепова, то јест да не прича у празно.

Није био ни његов отац Алија у чије име је Сулејман Угљанин само годину дана после оснивања СДА Санџака 1991. године као председавајући Муслиманским националним већем Санџака успео да одржи референдум на коме се 99 одсто муслимана изјаснило да жели аутономију Санџака која је у основи представљала право на политичку егзистенцију Бошњака у некој од новостворених суверених држава насталих након распада СФР Југославије. Дакле право на самоопредељење до отцепљења.

Подсећања ради, годину дана касније 1992. године и Косово је одржало сличан референдум, а данас је готово самостално. У Ахтисаријевом благослову за независност Косова тај референдум је међу првим реченицама као аргумент за државност Косова и као право косовских Албанаца на отцепљење од Србије.

Бакир, ипак зна да промена граница на Балкану не може бити без рата. У рат не може, јер нема међународну подршку, али има Хрватску као тројанског коња у ЕУ да своје истера. Заузврат Хрвати у Босни могу добити свој ентитет и културну аутономију, па и специјалне везе са матицом Хрватском, као што их има Република Српска са Србијом. То је већ прича која има подршку у западним круговима, или боље речено у америчком политичком естаблишменту.

Дакле, рахметли Алија добро је подучио свог сина Бакира политичкој манипулацији, јер 1990. године када је од Србије затражио културну аутономију за муслимански народ Санџака, Србима у Хрватској је поручио да подржава њихов захтев за аутономијом. Ни референдум о отцепљењу Црне Горе од Србије није прошао без да су Бошњаци профитирали. Милу су дали свој глас за независну Црну Гору у замену за потпис на документ да ће црногорски део Санџака уживати статус прекограничне регије што је нека врста аутономије.

Муслимани на Балкану често тврде да су после распада Југославије као народ измасакрирани границама. Али сад имају Бакира, који каже да политички маратон за Бошњаке није завршен. Декларација коју је потписао у Новом Пазару о заједнички циљевима Бошњака у којој ће се залагати за сарадњу у земљама где су мањина, да би остварили вековне циљеве, бојимо се, неће остати мртво слово на папиру. А бабо Алија мора да је у џенету поносан на свог сина Бакира.

rs.sputniknews.com, Бранкица Ристић

Тагови: ,

2 коментара

  1. Neno каже:

    Kao prvo rs je nastala na genocidu a opstala zahvaljujući SAD-u.Kada su 1995 HV i ARBiH oslobodili ogroman dio okupirane teritorije,kao Ključ,Petrovac,Sanski most….USA zaustavlja akciju pod prijetnjom bombardovanja.U Daytonu legalizuje rs i daje joj legitimitet.Nemoj onda o zapadnim mentorima i pomagačima molim te.

    • Uros каже:

      Hoces Neno da kazes da je rat trebao biti nastavljen, a sve sa ciljem unistavanja Srpskog roda?! To bi vodilo genocidu nad Srbima?! Ovako ostadose Srbi genocidan narod, a ostali toboze nevine zrtve…
      Nedaj Boze opet rata, bilo bi svasta.. Nikome normalnom nece pasti na pamet da ratuje, a pogotovo ljudima koji su od prvog dana branili svoju porodicu, selo ili grad, bez obzira kojoj vjeri pripadaju.
      No, ako bi slucajno bilo rata zna se: „Boj ne bije svijelo oruz’je, vec boj bije srce u junaka“, a Srbi su vazda bili velikoga srca 🙂

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.