НА ВЕТРОМЕТИНИ ИВАНОВИХ КОРИТА: Његошево камење чека да проради савест Црне Горе

ИСКРА на Фејсбуку

Његошева капела (Фото: Новости)

Делови заветне капеле са Ловћена већ деценијама леже расути на ветрометини Иванових корита. Амфилохије позива на обнову порушене Цркве Светог Петра Цетињског.

НЕОБЕЛЕЖЕНИ тесаник, део заветне Његошеве капеле, која је порушена у лето 1972. декретом тадашње црногорске власти, да би се уступила место маузолеју који је урадио вајар Иван Мештровић, деценијама је на ветрометини Иванових корита, недалеко од дечјег одмаралишта. Ту је и метални зарђали громобран, који је цркву и Његоша штитио када се „небеса разљуте“. На просуто камење готово да нико више не обраћа пажњу.

Митрополит црногорско приморски Амфилохије поново је позвао власт у Црној Гори да помогне да се обнови порушена Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, а Његош сахрани у њој. Зато је послао писмо црногорском премијеру Душку Марковићу.

– Обећао сам да ћемо оно камење са Ловћена које је похрањено на Ивановим коритима узети и носити на његов врх. Ја ћу узети први комад камена, а за мном ће поћи и браћа Цетињани да оперемо образ престоног града и вратимо Светог Петра Ловћенског Тајновидца у његов храм, испунимо његово завештање и скинемо проклетство са свих нас – поручио је Амфилохије. – Његошев гроб је шест пута прекопаван и надамо се да ће седми пут бити враћен у своју црквицу.

Одлуку да капела на Ловћену уступи место маузолеју донела је Влада Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње, пак, децембра 1968. доноси одлуку о преузимању обавезе Владе, а пошто је већ „виђено“ рушење цркве, Митрополија црногорско-приморска се жали суду. Уставни суд Југославије се, међутим, проглашава ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору. Но нађен је модус, па се црква проглашава „архитектонским, културно-историјским објектом“ и рушење је могло да почне.

Петар Други Петровић саградио је 1846. године цркву на Ловћену, посветивши је свом такође славном стрицу Петру Првом, потоњем Светом Петру Цетињском. Пет година касније, владика и песник тестаментом је оставио аманет да у тој цркви буде сахрањен, остављајући и проклетство ако му жеља не буде испуњена. Због невремена, тог октобра 1851, када је заувек склопио очи највећи песник словенског југа, није сахрањен на Језерском врху. Жеља му је испуњена четири године касније.

Уследио је Први светски рат и августа 1916. године Његошеви посмртни остаци су кришом пренети у Цетињски манастир. Артиљерија Аустро-угарске монархије, која је тукла из Боке, добрим делом је разорила цркву-капелу коју је септембра 1925. обновио југословенски краљ, иначе унук Николе Првог Петровића – Александар Карађорђевић. И Његош је други пут нашао гробни мир. Капела, која се налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972, када је тадашња власт црногорска, на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку ондашњих власти Југославије, одлучила да промени слику Језерског врха. Две године касније, када је отворен маузолеј, против чије изградње су били бројни југословенски интелектуалци, међу којима и Мирослав Крлежа и Меша Селимовић, Његошеве кости су по шести пут сахрањене, овога пута противно његовој вољи.

Камен са капеле, обележен бројевима, које је време избрисало, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Његошева заветна црква бити подигнута од истог материјала „негде друго“. Но, то се није догодило.

– После напада тешким машинама на Његошеву душу, тадашње републичке власти су изнеле идеју да се на Ивановим коритима, уз гувно близу којег је сложен камен с ловћенске цркве, она реконструише – каже, за „Новости“, Јован Маркуш, бивши председник општине Цетиње.

– Идеја је пренета у просторни план Националног парка Ловћен. Но, пројекат је остао на папирима, а свето камење делом стоји на истом месту, а делом га односе неки нови градитељи.

У одмаралишту на Ивановим коритима, уз чији југоисточни део лежи камење ловћенске цркве, много је малишана из Боке Которске, Подгорице и целе Црне Горе. Играју се свакодневно поред гомиле, а да нико од њих не зна одакле је камен.

ИСО ОДБИО НАРЕЂЕЊЕ

КАПЕЛУ на Ловћену прво су рушили аустро-угарски војници у Првом светском рату.

– Не знам како су прошли војници Црно-жуте монархије који су рушили ту светињу – каже Јован Маркуш. – Но, они који су то чинили 1972. добрим делом су трагично завршили. Знам да је тада одбио да „поступи по наређењу“ извесни Исо Махмутовић из села Бистрица код Бијелог Поља уз образложење да његов крамп неће у православну светињу.

Приликом освештавања цркве Ловћенског Тајновидца у Бару, митрополит Амфилохије наградио је Његошевим одликовањем Ћазима Махмутовића из Париза, сина покојног Иса.

Новости, В. КАДИЋ С. ГРЕГОВИЋ

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.