МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: Рушење црквице на Ловћену је почетак пропасти Црне Горе

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ИН4С

Црна Гора је данас чини се никад бременитија и оптерећенија подјелама које до кости нагризају њено само друштвено и духовно биће.

О размјерама и истинским узроцима актуелне црногорске голготе Спутњик је имао благослов и част да уочи Божића разговара са митрополитом црногорско-приморским господином Амфилохијем Радовићем, који је дубоко увјерен да ће повратак Црне Горе самој себи започети тек обновом Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и поштовањем завјештања Петра Другог Ловћенског Тајновидца.

Ваше преосвештенство, недавно се навршило 26 година од Вашег увођења у чин митрополита црногорских и приморских. Позната је кроз историју улога цетињских митрополита који су суштински утемељили Црну Гору и без којих је практично немогуће замислити и само њено постојање. Утолико, тешко да у Црној Гори може бити веће части, али и одговорности и обавезе до сједјети на трону Светог Петра Цетињског. Како са ове тачке гледате на период проведен на Цетињу? И колико је тешко бреме које мора понијети сваки црногорски владика?

— Одазвао сам се вашем позиву за овај интервју из разлога што се ваш радио и портал зову Спутњик. А Спутњик је оно у духу чега је живјела Црна Гора, па ја бих рекао, од 12. вијека, а нарочито последњих 300 година од времена владике Данила. Сапутници смо Руси православни и ми Срби, овдашњи Црногорци, ево 300 година смо сапутници. Према томе, одазвати се на позив Спутњика то значи наставити то дјело духовног, језичког, православног, државотворног спутњиштва и заједништва вјековног — то је прво и основно.

Друго, што се тиче тих 26 година мога митрополитскога служења на олтару, како га назива Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац „олтар прави на камен крвави“, тих 26 година су 26 тренутака на трону ове апостолско-светосавске цркве, трона који без прекида носи Христово распеће и свједочи Христово васкрсење, почевши од Манастира Светог Марка, гдје је био постављен први епископ зетски од Светога Саве, епископа и просветитеља српскога, па до Михољске Превлаке код Тивта, гдје је такође било сједиште око 200 до 250 година, а онда после редом „Крст носити нама је суђено“.

Ја сам дошао за митрополита у преломна времена, а кад преломна времена нијесу овдје била? И тегобна времена уопште за православну цркву, за Српску православну цркву и за Митрополију црногорско-приморску, која је заиста носила тај свој крст и крст народа, крст Зете, Црне Горе… кроз вјекове и достојанствено, али то распеће цркве и распеће народа нарочито је ојачано од Другог свјетског рата, па на овамо. Већ је то почело од двадесетих година прошлог вијека кад је дошло до промјене овдје, када је породица и лоза Петровића била разријешена те своје дужности.

Данас неки од ових мојих „монтенегрина“ — нису то искрено речено Црногорци — кажу да сам ја дошао као „окупатор“ Црне Горе.

Али зар није то иста идеологија која на пример Стефана Немању, односно Светог Симеона Мироточивог, који је малтене рођен у Подгорици, проглашава за окупатора?

— То се догодило на основу племенских диоба, па онда редом како је то ишло… дошло је до једне шизофреније, нема никакве сумње — до шизофреније је дошло овдје. Ето и Свети Симеон Мироточиви је проглашен такође за окупатора, а кога је он то окупирао, свој народ? Он који је рођен на Рибници, кажу: „Није он рођен на Рибници!“

У каквом је стању била црква кад сте ви овдје дошли?

— У таквом стању, стотине храмова су биле просторине у којима су спраћали стоку. Црква Светог Вазнесења код Храма Христовог Васкрсења — она је била претворена у клозет, па је садашњи старешина Саборног храма отац Драган Митровић са једном групом вјерника, борио се мученик, да се очисти прво од измета та црква. Да не говоримо о срушеној цркви на Ловћену. Симболички, али и реално, рушење цркве на Ловћену 1972. године је почетак пропасти Црне Горе. Духовне и моралне, нема никакве сумње. И као што је обурдано камење Светог Петра, тако се обурдала Црна Гора духовно и морално и ево иде све дубље и дубље, и ти расколи унутарњи њени све су дубљи. И хвала Богу тако замало није дошло до крвопролића, и рањени су људи на први Петровдан када сам ја био на Цетињу. Имају и моје бесједе које је снимио неко и записао, има их када су кренули овдје овдашњи такозвани либерали на челу са Славком Перовићем против мене као митрополита, наравно, кренули су ту, јуриш је био, сами Бог нас је сачувао.

Сами Бог нас је сачувао у том тренутку, рањен је мислим неки Јабучанин који је ту био. Каменице су падале, први пут у историји од кад је саграђен Цетињски манастир каменован је Цетињски манастир од Цетињана. Те групице, ето, нису то Цетињани, нек ми опросте, ипак, људи незнавени, злоупотријебљени од групе духовних и моралних делинквената, ја морам тако да се изразим. Е тако је почело моје владиковање на Цетињу. И мање-више се тако и наставља моје владиковање овдје.

Ипак, дошло је до једне прије свега духовне и моралне обнове. Ја сам некад и по 300 људи крштавао у своје вријеме, и ђака из Берана, избјеглица из Враке… Сада смо освештали Храм Светог Јована Владимира, морам да се хвалим, то је један од најљепших храмова на Балкану. А из ничега — само из молитве, мој поп Васојевић, Богић Фемић, он је тамо засио и чујем ја штрајкује глађу. Написао тамо, „тражим мјесто за храм да се Богу молим“ и благодарећи тој његовој жртви и разборитим људима који су ту били у Бару најљепше мјесто је уступљено цркви. И заиста смо се одужили и Бару и Баранима и општини барској подигавши онакав величанствени храм поводом 1000. годишњице Светог Јована Владимира који је некада ту владао. А храм у Подгорици Христовог Васкрсења као и у овом храму тамо, ту је сва пуноћа православне цркве била. Први пут у историји сва пуноћа православне цркве је била у Црној Гори у ово наше вријеме, па сад љуте се на мене ови моји Црногорци, па како је то мој гријех онда… А мене питају откуд вама, како сте ви те храмове подигли — то је мученичка крв мога митрополита Јоаникија, мојих великомученика, свештеника, и њихова мученичка крв се рађа за нове хришћане.

Више пута сте поновили да вам је животни циљ да се обнови капела на Ловћену. Мислите ли да би то коначно означило почетак краја раскола макар у духовном смислу у Црној Гори?

— Рушењем цркве на Ловћену и гажењем завјештања Светог Петра Другог — ту је Црна Гора кренула путем низбрдо у провалију и не зауставља се — све дубље и дубље тоне! Е ако је ту кренула пропаст Црне Горе онда је природно да ће и повратак Црне Горе самој себи започети управо обновом Цркве Светог Петра на Ловћену и поштовањем завјештања Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Ја сам дубоко увјерен кад смогне власт снаге, ова очигледно да није способна за то, али доћи ће, није Црна Гора изгубила душу, а ни Црногорци, ја сам увјерен и у моје вријеме да се врати црквица на Ловћен, да се врати Његош. А само по себи та црквица се чувала у памћењу.

Ја сам написао и Милу Ђукановићу: „Прилика је историјска и за тебе и за мене да наше покољење опере гријех“. А биће то. Није то питање мале црквице, ево саградили смо их доста, али то је један симбол јер су управо ту Цркву Светог Петра унијели у грб. И замислите каква је то држава, какав је то народ да оно што ти је у грбу — а грб је најсветије знамење једне државе — порушиш. Па то је ван сваке памети!

И пошто сте ви Спутњик то морам да кажем да је чувени руски архитекта Николај Краснов обновио капелу онакву каква је она била. Дакле, обновићемо и мислим да ће на челу те обнове бити Цетињани моји драги и ја ћу предложити да сваки од нас, а на челу ћу бити ја, да узмемо по један камен са Иванових корита да га носимо на леђима и да га изнесемо горе.

Да се обнови Црна Гора?

— Ту је обнова Црне Горе, њене мудрости, њенога знања, њенога јунаштва и чојства које — у шта се сад претворило? И зато сам ја тражио да се уведе вјеронаука, јер управо незнање о цркви довело је и до стварања некаквих лажних цркава, лажних схватања о Црној Гори… Ми смо овдје разорили све што смо имали своје, па сад рачунамо да ће НАТО и Европа то да поврате.

Није него! Европа ће ту сигурно да помаже, али да би добио од Европе треба да платиш то добро, као што си већ плаћао НАТО бомбардовањем, као што си платио одузимањем Косова и Метохије — жиле куцавице Црне Горе. Нећу да говорим о Србији, али Црне Горе, до те мјере је отишло то отуђење од истинске, праве Црне Горе да је садашња власт Црне Горе признала Косово!

Неке земље, као ни Русија нису признала независно Косово. Могли бисмо да се угледамо на њих…

— Ја се сјећам, 2003. године први пут сам видио Путина у Сарову. Тамо на обиљежавању стогодишњице проглашења Светог Серафима Саровског за светитеља, па је дошао на тај историјски догађај. Био је и Путин, и Кирило, били су патријарси.. И онда сам гледао. Видим ја Путина — кад он направи онај прави руски крст, па поклон пред ћивотом два пута, до земље одру, онда цјелива, онда још једанпут, онда са свима около… И наши властодршци су овдје код мене долазили кад им је требало да се поклоне ћивоту Светог Петра, нијесу ни целивали ћивот, а кад им дадоше да наложе бадњак — наложише га наопако! А сви су ту облијетали око Митрополије, око мене, око митрополита — док су „зајахали“. Сви до једнога су овдје прошли, док су добили власт, а сад питају ко ти оно бјеше… Није то добро.

Моја порука свима у Црној Гори је да се поклоне Богу и Божићу, што значи да је Бог као љубав вјечна и љубав као основно начело људскога бића од Божића до краја свијета и вијека, и треба да то негдје обновимо у себи, уз праштање, уз мирбожање, уз помирење… То је оно што је насушна потреба и ја се надам и ја то непрекидно сваке године поменем, пошто овдје ова група тих такозваних „аутокефалаца“ цетињских ложе — нису то само са Цетиња, они дођу сви, све што их има из Црне Горе, међу њима има и других вјера… Добро нека буде како они то мисле. Али стално их позивам — немојте те логорске ватре да ложите на „тргу Јосипа Броза“. То никада није ложено, зна се гдје је ложен бадњак на Цетињу. Можемо и послије да се свађамо, ’ајде нека се и свађамо, али немојте за Божић да ложите своје логорске ватре да се брукате пред прецима и пред потомцима и пред историјом. То је јединствено мјесто у Европи да се у истом граду, у истом народу, у истој вјери, Божић прославља на такав начин. Зато ја позивам и сада и увијек — нека дођу, нека оставе те логорске ватре, нека дођу они Мартиновићи који су тамо ишли, како да кажемо… Нека се врате својој браћи ту заједно, па после ако треба можемо да се посвађамо, али немојте за Божић, нек се направи та клица помирења!

rs.sputniknews.com

Тагови: , ,

2 коментара

  1. Марија каже:

    Што је чудо да се ложе два бадњака кад и Ристо ложи и у Ватикану и код куће!Екуменистичка шизофренија!

  2. Теодора Нађа каже:

    Срећно и благословено Рождество Христово, Мартиру Цетињском! Христос се роди!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.