МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Наставак битке за Босну је наставак рата за Балкан

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Назовимо ствари правим именом, мешање западних амбасада у Сарајеву у изборни процес у БиХ, стампедо западних политичара у Скопљу пред референдум, да би објаснили Македонцима „шта је за њих најбоље”, само су наставак вишегодишње „битке за Балкан” између САД и Русије, иако поштено говорећи Русија у тој борби скоро да и не учествује. Осим, наравно, што је Владимир Путин позвао Александра Вучића и Милорада Додика да дођу ових дана на састанак у Москву.

При чему нико није бранио Доналду Трампу да и он позове Вучића и Додика на састанак у Вашингтону. Баш ме чуди да нико у Белој кући није дошао на ту идеју, Вучић и Додик лепо би отишли у Вашингтон, могли би тамо да остану барем дан дуже него у Москви и прича о некаквом руском малигном утицају на Балкану показала би се још једном као глупост.

Али не, фантазмагорија о руском малигном утицају на Балкану само је наставак политике покушаја тоталног опкољавања Русије и стварања санитарног кордона око ње. Пошто нико не може да ме убеди како је политичарима из ЕУ и САД стало до бољег живота народа на балкански просторима, до људских права и демократије. Да им је стало не би ЕУ својевремено, док неке југорепублике још нису биле ушле у ЕУ, финансирала изградњу граничних прелаза управо између бивших југорепублика. Па сада, када видим људе како на граници излазе из аутобуса и у колони по један скрушено прилазе пасошким шалтерима, онда се упитам: где нестаде понос наших грађана. Јер, та иста ЕУ је границе између својих чланица срушила.

Дакле, ако је алтруизам идеја водиља у понашању ЕУ и САД према Балкану зашто ЕУ не понуди и Русији  споразум о стабилизацији и придруживању? Да и руски народ живи боље. Или, зашто НАТО у свом походу на исток не понуди чланство у савезу и Русији? Може ли ми неко објаснити зашто НАТО и после завршетка хладног рата и пропасти Варшавског уговора и Совјетског Савеза никада није понудио Русији чланство у НАТО-у? Па да заједно са Русијом у НАТО уђе и Србија.

Али не, то се Москви не нуди, јер Русија је крајњи циљ и  мета ширења НАТО-а на исток. С друге стране, колико је то демократски да некога, под претњом санкција, практично на силу зовете у свој клуб, који је ето оличење демократије и равноправности? Или му мењате име? И зашто и данас, у ери борбе против светског тероризма, 80 одсто војних вежби НАТО-а на годишњем нивоу, представљају маневри оклопно-механизованих снага и десантне операције морнаричке пешадије и падобранаца? Против кога вежбају те снаге? Против талибана? Ако су некадашње НАТО вежбе типа „Рифорџер” премештене са обала Холандије, Белгије и Француске на обале балтичких држава онда се зна за кога се спремају те јединице. И све земље које уђу у НАТО морају да буду свесне да су од тог тренутка потпуно легитимне мете руских оружаних снага.

Или, како то да се прича о америчком противракетном штиту у Румунији скоро више и не спомиње. Пошто су Вашингтон и Брисел годинама тврдили да је тај противракетни штит намењен одбрани од севернокорејских и иранских ракета са нуклеарним бојевим главама, док је Москва од првог часа упозоравала да је реч о делу офанзивног ракетног потенцијала САД близу руских граница.

Да ли су САД сада одустале од базе у Румунији са антиракетним штитом? Наравно да нису, само су Амери одустали од споразума с Ираном око нуклеарног програма Техерана. Али ЕУ није одустала од споразума с Ираном, али та иста ЕУ ћути о инсталирању антиракетног америчког штита у Пољској и у Румунији. Где је ту самостална спољна политика ЕУ? Нема је господо, ЕУ је још увек слуга САД.

Можда треба питати Румуне против кога је сада тај штит на њиховој територији. Против Ирана више није, а Северна Кореја је далеко. Биће ипак да је сада актуелно Придњестровље. То је део Молдавије где је већинско становништво руско, има ту и руске војске, а Букурешт очито жели да прикључи Молдавију Румунији.

Уместо велике Србије имаћемо ускоро велику Румунију. Ако, тако и треба, они су наши пријатељи и још нису признали Косово. Свако ко није признао Косово аутоматски је наш пријатељ, онај ко је признао Косово аутоматски нам није пријатељ. Осим ако нема пуно пара, или ако је велика или средња сила, или ако је бивша југорепублика. Па нећемо се ваљда инатити са бившом браћом.

Дакле, Балкан је за ЕУ само једно ново велико тржиште и могућност да се још више, НАТО, географски приђе Москви. На Балкану Запад не жели некакву „сиву зону”, јер Запад жели све дивиденде распада велике Југославије. Зато су Западу сада важне и БиХ и Македонија, Црна Гора је већ „усисана”, но Србија је највећи и најслађи залогај. Заправо, на Балкану није реч о геополитичком сукобу Русије и САД, ради се о историјском и традиционалном отпору неких народа да им се одузме право на самостално одлучивање о својој судбини. Јер, када пристанете да о вама одлучују само „велики”, то је пут без повратка…

Пишући у „Гардијану” у јесен 2004. новинар Џонатан Стил је таксативно навео ко је све учествовао у напорима да Јанукович изгуби, а Јушченко добије изборе у Украјини: Америчка национална фондација за демократију, УСАИД, „Фридом хаус”, Карнеги фондација, Институт за отворено друштво Џорџа Сороса, западне амбасаде у Кијеву.

Уместо Украјина ставите сада само БиХ, уместио Кијева ставите Сарајево и имате слику мешања Запада у изборе у БиХ…

intermagazin.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.