ЛОМПАР: Црногорски језик је политички инжењеринг

ИСКРА на Фејсбуку

(Мило Ломпар) фото: in4s.net

Положај Срба у Црној Гори је драматичан, а континуирано су на удару ћирилица и српски језик, оцијенио је професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар.

Говорећи о положају ћирилице у Црној Гори, он је, у интервјуу за ИН4С, навео да је ријеч о систематском и програмском наметању латинице као облику којим ће се српски начин културног препознавања свести на фолклорни и декоративни.

Према његовим ријечима, увођење црногорског језика је лингвистички неоправдано и политички мотивисано.

Ломпар је изјаву митрополита црногорско-приморског Амфилохија о политици званичког Београда према Косову и Метохији окарактерисао као “тачну и прецизну”.

Повод Вашег доласка у Црну Гору је промоција књиге “Ново Косовско распеће” митрополита Амфилохија. Реците ми укратко Ваш утисак о књизи?

-У књигама митрополита Амфилохија се показује досљедност када је ријеч о Косовској традицији као укупном збиру различитих момената који обликују наше памћење у које спада и Косовски завет, историјски садржаји Косовске битке – њена вишеструка реактуелизација каква је, рецимо, она код Његоша. Показује се и један континуитет када је ријеч о активностима митрополита Амфилохија. С друге стране, показује се нешто што је карактеристично за изворни хришћански моменат, а то је чињеница да се ријечи, у овом случају оно што је митрополит Амфилохије у различитим случајевима рекао о Косову и Метохији, поклапају са његовим личним чиновима када је ријеч о учешћу у спасавању, односно сахрањивању невино убијених у вријеме НАТО агресије на Косово и Метохију и нашу земљу.

Ваш књижевни опус фокусиран је углавном на тему српског културног идентитета за који често кажете да се свјесно и систематично уништава. У коме видите највећег кривца за такво стање?

-Сложени су услови који су довели до нестабилности српског културног и националног идентитета и они сежу од историјских услова као што је историјско постојање унутар нејасних оквира југословенске државе. Српски народ је народ који постоји на граници свјетова и он у извјесном смислу дијели судбину граничних народа – то су дотицаји, сукобљавање различитих традиција, религија и слично. Нема сумње да је српски културни и национални идентитет на удару оних држава у којима живи српски народ, тако је у Хрватској он изложен различитим облицима денационализације. То је пут којим иде и Црна Гора са радикалном латинизацијом и денационализацијом Срба. У Босни и Херцеговини културни идентитет не постоји у ономе што се назива муслиманско- хрватска федерација, битно је потиснут, док у Републици Српској има релативно прикладне облике постојања. У самој Србији је, што је кључно, јер је судбина српског народа битно одређена судбином Србије – на дјелу један процес снажне симулације националнога опредељења, па се истовремено читав низ поступака и одлука које свједочи о дезинтеграцији кључних момената српског културног обрасца.

Често на својим научним скуповима и у интервјуима кажете да ћирилица нестаје у Србији. Како видите положај ћирилице у Црној Гори?

-За разлику од времена када сам ја долазио у Црну Гору, као млад човјек, примјећујем да је сада ријеч о систематском и програмском наметању латинице као облику којим ће се српски начин културног препознавања свијести на фолклорни и декоративни, односно у извјесном смислу понашање Срба у Црној Гори учинити саобразним понашању Срба у Сјеверно- америчким или Западно- европским земљама и на тај начин ће се они искоријенити из једне традиције која је аутентична њиховој.

Да ли сте кроз Вашу деценијску књижевну борбу за очување српског идентитета наишли на подршку интелектуалних кругова у мјери у којој је то било за очекивати?

-Добар дио живота проживио сам у Титоистичкој Југославиј и није неприродно што је број интелектуалаца спремних да се ангажују у корист српских националних права био релативно мали. С друге стране, ту је увијек битан елемент онога што називамо неком врстом пропагандистичког односа према српској култури. Ми видимо да је био присутан увијек један број људи у приликама када је то корисно високо дизали српски барјак и узвикивали пароле, укључивали неке које су сад на власти у Србији да би у тешким временима показали да су спремни да све то што су уздизали баце под ноге.

Бити Србин у Црној Гори често значи бити дискриминисан. Како то коментаришете?

-То бисмо могли назвати у секуларним терминима изазовом, а у религијском термину искушењем. Нема сумње да је положај Срба у Црној Гори данас драматичан, али ни у комунистичкој Црној Гори нијесу облици српског постојања били лакши. У тадашњој Црној Гори све оно што је било везано за српске традиције могуће је било затомити, да нема никаквог одјека. Уколико би се промијенила политика Владе Србије, у смислу интеграционистичког приступа, онда би се олакшао положај Срба у Црној Гори.

Да ли сматрате да је увођење црногорског језика учињено насилно, тј.политичким дјеловањем људи из црногорског државног врха?

-Увођење црногорског језика представља друштвени и културни инжењеринг чија је основна мисао да се денационализује српски народ у Црној Гори, јер је једна варијанта српског језика проглашена црногорским језиком. То је лингвистички неоправдано, а политички мотивисано.

Један сте од потписника Апела за одбрану Косова и Метохије. Може ли се српски народ одупријети западном мијешању по питању Космета?

-Ми не можемо утицати на поступке великих сила које су давно наумиле да Косово и Метохију ставе ван државне цјелине Србије, али можемо утицати на своје поступке у борби против тих њихових настојања. Кључно је да се покаже спремност да се дипломатски и културно питање Косова и Метохије држи на оном нивоу какво је данас, а то свакако не може бити признањем независности.

Митрополит Амфилохије је, такође потписник Апела, чије је име ових дана доспјело у жижу јавности због изјаве да “политика предсједника Србије Александра Вучића води издаји Србије и Косова”. Да ли сте сагласни са изјавом митрополи-та?

Митрополитова изјава је сасвим прецизна и тачна. Она чак са великом обзирношћу именује оно што се заиста истински догађа, а ови облици јавног шиканирања једне изузетне личности у нашој данашњој православној ситуацији представљају само додатни доказ да је митрополит био у праву. С друге стране, читава проблематика Апела се своди на једног човјека. Превиђа се да је потписник Апела и владика Лаврентије који је најстарији епископ Српске православне цркве, да је потписао велики број професора с факултета и тиме сузити пажња јавности да је велики број људи мишљења да је политика српског врха према Косову и Метохији погрешна.

Шта нам може донијети 2018.година?

-Па могла би донијети доста драматичних догађаја, али може нас и пријатно изненадити па успијемо да одбранимо положај Косова и Метохије и можда наше државно руководство одустане од онога што чини.

Имате ли поруку за Србе у Црној Гори?

-Имам да кажем да би у политичком смислу требало да дјелују јединствено, што не видим да им полази за руком. У културном смислу да негују своје писмо и да се боре за његову правну једнакозаступљеност у државним институцијама Црне Горе, и своје политичке представнике усмјере на заступање српских националних права.

in4s.net

2 коментара

  1. Драгољуб Збиљић каже:

    ЏАБЕ ЈЕ ЖАЛИТИ СЕ НА МАЛО ЋИРИЛИЦЕ, ЈЕР ЈЕ ПО СРПСКОМ ПРАВОПИСУ САСВИМ ИСПРАВНО СРБИМА НУДИТИ ЛАТИНИЦУ И У СРБИЈИ И ИЗВАН СРБИЈИ!

    У граничним областима Срба с другима на западу српска азбука јее стотинама и стотинама година била главна чуварка српског идентитета. Она је данас посебно оно кључно што Србе брани, штити, чува и по чему се Срби јасно препознају. Тамо где је изгубљена српска ћирилица у језику Срба, ту се Срби покатоличени, асимиловани или протерани.
    Српски лингвисти то уопште не виде јер су изгубили сећање како је плански ћирилица свуда па и у Србији постепено замењивана хрватском гајицом. У том злочиначком и планираном подухвату српски лингвисти су злоупотребљени да измисле непостојећи појам у другим народима у њиховим језицима: алтернативна писма, равноправност писама, богатство двоазбвучја — све појаве које више нигде, осим код Срба и у Србији нигде не постоје.
    Смешно је да ми из Србије говоримо о „угрожености ћирилице“ у Хрватској, у Црној Гори и другде све док српски лингвисти држе српски језик у норми с алтернативним писмима и док је у Србији данас свега десетак процената ћирилице у језику Срба. Ако српски лингвисти сулудим нормирањем језика Срба у четири лика (два изговора и два писма) у Србији, шта се то добро за српски језик и ћирилицу може очекивати у Хрватској или Црној Гори?
    У Хрватској је недавно, на пример, један лингвиста протумачио да се у Вуковару и другде Срби уопште не оштећују у писму, јер, каже истину тај лингвиста, српски правопис је изједначио у норми ћирилицу и латиницу, па према томе ако се Србима испише њихов језик латиницом, то је легално и исправно јер је то потпуно у складу са српским правописом.
    Дакле, за помор ћирилице адреса је: правописна норма српског језика и српске језичке институције у Србији. Ако се ту и даље багателише Устав Републике Србије у Члану 10. и општа европска и светска пракса у решавању питања писма, српска ћирилица нема шансе најпре у Србији, а да не говоримо о српском језику изван Србије.

  2. Немања Видић каже:

    Ломпар има велики угледу српском народу и штета је што погрешно разуме проблем нестанка ћирилице.Прво , као и сви други језички стручњаци и он крије да је замена ћирилице латиницом планирана језичким заједништвом са Хрватима 1954.г. и да је остварена вршењем највећег насиља над ћирилицом, а све у оквиру лажног српског богатства са два писма. Друго, он крије да нигде другде на свету не постоје два писма у једном језику, а и седамдестогодишње двоазбучје у српским земљама је показало да једно писмо мора бити одбачено .
    Треће, ломпар погрешно учи Србе да су се код нас помешале ћирилица и латиница зато што смо „на граници свјетова“. Истина је да ту није било спонтаног утицаја, него је писмо увек било средство политичке борбе , па и ратно средство. Тако је Аустроугарски генерал Хрват Стјепан Саркотић говорио да Србима треба укинути ћирилицу као борбено средство. Рекао је и ово :“Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
    Много је тужно кад овако угледан Србин у својој књизи „Дух самопорицања“ напише да је латиница српско гранично писмо, Тиме је он признао латиници све оно што је окупирала у српским земљама, а то је више од 90% језичког терена.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.