ИСТОЧНО САРАЈЕВО: Судбина 180 сарајевских Срба скривена и после 26 година

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Срна

Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево ни након 26 година од почетка грађанског рата у БиХ није добила званичан одговор о томе каква је судбина 180 сарајевских Срба, за чијим се посмртним остацима безуспјешно трага.

„Ми нисмо посустали, не смијемо стати, а на умор смо навикли. У Сарајеву, граду из којег смо морали да одемо, ми још увијек тражимо наше најмилије… Чекамо на њих, да им вратимо идентитет, њихова часна имена и презимена, па да их достојно сахранимо“, истиче Срни предсједник Одбора Милка Кокот.

Она је за Срну поново предочила нека од свједочења чланова породица који и данас трпе болне ране из недавне прошлости због страдања најмилијих почетком и током рата у Сарајеву и околини.

Потресна су њихова сјећања на српска стратишта у Сарајеву, појединачне и масовне гробнице, измјештање тих гробница с циљем прикривања злочина над српским цивилима, као и масовни егзудус сарајевских Срба по окончању рата, проузрокован страхом од репресије тадашњих муслиманских власти у Сарајеву.

Кокот и даље тврди да су најболнији догађаји везани за третман Срба у сарајевским болницама, којима су газдовале муслиманске војне формације, затим нестанак и страдања Срба у приватним и војним затворима и логорима у граду.

Ту су и страдања у Трнову, Брези, Високом, Илијашу, те насељима Храсница, Бућа Поток и Добрињи, или кафићу „Борсалино“, школама „Симон Боливар“, „Павле Горанин“, те селу Ледићи код Трнова.

Посебно стравичне приче вежу се за смрт Срба који су скончали у јами „Казани“.

Кокотова напомиње да Организација све ове године инсистира на томе да, и поред свих институционалних и ванинституционалних препрека које отежавају процес тражења и идентификације несталих, власти и институције у Републици Српској не смију одустати од обиљежавања датума и мјеста страдања Срба током рата у БиХ.

Инспектор у Министарству унутрашњих послова Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, више пута до сада понављао је и упозоравао на скандалозну чињеницу да је припадницима „Патриотске лиге“, „Зелених беретки“ и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу СФРЈ.

„Јасно је да су се они већ тада спремали за рат, јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије.

Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе“, подсјећа Тушевљак.

Истовремено, Хрватска је 1991. године рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес и Сијековац.

„Због тога, не треба само Сарајево везати за почетак рата у БиХ, јер се то десило на много ширем подручју БиХ“, наводи Тушевљак.

Он подсјећа да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног сарајевског криминалца.

Истог дана у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек и Милорад Пупић, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић.

У току борби, од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивила, становника Враца, а двоје је рањено.

„Још 3. априла су `Зелене беретке` биле заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим оних на Илиџи и у Илијашу“, подсјећа Тушевљак.

Експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић у ранијој изјави за Срну констатовао је да „политичко и вјерско насљеђе бившег бошњачког лидера Алије Изетбеговића, па и његово биолошко насљеђе у виду сина Бакира, снажно оптерећује БиХ и увијек може бити фактор изазивања новог сукоба и сталне нестабилности“.

Према његовим ријечима, у безбједносном сектору БиХ примјетно је потпуно прикривање терористичких акција и терористичке пријетње, што је и данас веома актуелно.

Огњен БЕГОВИЋ, Срна

1 коментар

  1. Matija каже:

    SPALJIVANJA
    LJUBOMIR (Đure) Bogdanović (1944.) pokupljen je 8. avgusta iz svog stana na Alipašinom Polju. Poslednji put viđen u Kotlovnici u ovom naselju gde je verovatno i ubijen, pa spaljen, poput mnogih Srba koji su tu skončali. Alipasino Polje – u kotlovnici na cvrsto gorivo, radio je Causevic Hazim. On je kljucni svjedok I izvrsilac spaljivanja tijela opljackanih, silovanih I unakazenih tijela zrtava muslimanske vojske. (izvor informacije Srjan CoBik, skolski su drugovi),

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.