ГОДИШЊИЦЕ: Сарајево има своју историју – без српских жртава

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТРС

Фото: РТРС

У Београду је обиљежен Дан сјећања на нацистичко бомбардовање овог града. У Алеји страдалих у шестоаприлском бомбардовању укупно су сахрањена 1.992 Београђанина. Од тог броја идентификовано је 631 лице, а неидентификовано 909 мушкараца, 393 жене и 59 дјеце. У разарању Београда, нестала су бројна културно-историјска добра српског народа од непроцјењиве вриједности.

Сарајево ових дана обиљежава дан ослобођења у Другом свјетском и почетак, како кажу, опсаде града у минулом рату. Прве дане априла 1992. године обиљежило је убиство српског свата Николе Гардовића, а већ 6. априла на демонстранте испред тадашњег Извршног вијећа пуцало се из снајпера са околних зграда. Ко је и зашто пуцао, позната је ствар!

Очекивано, са својом верзијом историје у којој нема мјеста за српске жртве и подвале којима се служе како би искључиво били окривљени Срби. Узаврело Сарајево априла 1992. суочило се са заживљавањем резултата једностраног мартовског референдума којим је игнорисана воља српског народа, давањем међународне димензије независности БиХ, борбама око школе МУП-а и антиратним демонстрацијама у Сарајеву праћеним пуцњавом. И за њу су окривљени Срби, иако се сазнало у чијим рукама су били снајпери.

Свједочења непосредних учесника говоре другачије па су гурнута под тепих.
Свједок дешавања 5. априла 1992. године Мирослав Карабатак истиче да је на демонстранте пуцао Јука Празина и његови људи са крова Машинске школе и небодера „Момо и Узеир“.

И док је Карабатак са још двојицом колега био идеална жртва за сарајевско хапшење под оптужбама да су српски снајперисти, српски МУП је убрзо заокружио причу. Томо Кобач, бивши министар унутрашњих послова Републике Српске истиче да су Јуку Празину и његове Зелене беретке искористили да пуцају по народу.

„Дени Хаџимусић је разносио снајпере на три тачке и дао је тачно и зна се којим лицима је дао и подијелио припадницима беретке, који су са 3 тачке пуцали по народу)

У исценираној причи за масу није било мјеста за Празину. Као што тог истог 5. априла није било ни мјеста да се испоштује договор и српској компоненти у складу са договором, након подјеле министарства унутрашњих послова, препусти школа МУП-а на Врацама. Када је српска специјална полиција кренула од Кртеља ка Врацама под командом Миленка Каришка наишла је на утврђене, укопане снаге и унапријед припремљену унакрсну ватру.

„Нас је ту затекло, велико изненађење, превара. Дочекали су нас и први отворили ватру при чему смо одмах на почетку изгубили два специјалаца“, истиче Каришик, бивши командант Специјалне јединице МУП-а Српске Републике БиХ.

Наравно, у Сарајеву се причала друга прича. Хусеин Балић, директор школе МУП-а на Врацама 1992. рекао је да је сигурно била велика заслуга бранилаца центра што су зауставили „тако силовит напад“.

И тако се правила сарајевска историја у којој нема мјеста за другачију причу о почетку рата. Историја у којој се 5. и 6. април означавају почетком опсаде Сарајева и по њеном тумачењу првог страдања – Суаде Дилберовић и Олге Сучић на Врбања мосту. Али, историја у којој нема мјеста за српског свата Николу Гардовића убијеног 1. марта. Или за предвечерје рата, када су у ноћи са 4. на 5. април припадници Зелених беретки на мучки начин убили полицајца Перу Петровића у подруму Станице милиције Ново Сарајево. Само зато што је имао српско име. Или за много ранији напад на Сијековац и први масовни злочин.

Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица истиче злочин који се десио у ноћи између 26. и 27. марта 1992. када су припадници ХОС-а, паравојних хрватско-муслиманских јединица из Брода и припадници Зенги за само један сат убили 19 Срба.

Управо хрватски напади на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац, крајем 1991. и почетком 1992. за многе представљају почетак рата у БиХ. О томе ко се тајно и колико дуго припремао за сецесију и сукобе у БиХ довољно говори и сама чињеница да се припадницима Патриотске лиге, Зелених беретки и других бошњачких паравојних јединица признаје учешће у рату од априла 1991. године, док је БиХ још била дио Југославије.

РТРС

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.