ГАЛИЈАШЕВИЋ: Ако Србија и поклони КиМ, браниће Бањалуку и Српску, Ниш и Нови САД

ИСКРА на Фејсбуку

(Џевад Галијашевић) Фото: РТРС

У начелу, Декларација коју заједно потписују Србија и Република Српска морала би, у најмању руку, дати одговоре на питања од интереса за Србију и Републику Српску, на она питања на која би било лакше или би требало, одговарати заједничким дјеловањем, пише Џевад Галијашевић у ауторском тексту за Факте.

Текст под називом „Поклони ли Србија КиМ, неће за њега ратовати, али хоће за Бањалуку и РС, за Ниш и Нови САД“, преносимо у цијелости:

У начелу, Декларација коју заједно потписују Србија и Република Српска, морала би, у најмању руку, дати одговоре на питања од интереса за Србију и Републику Српску. На она питања на која би било лакше или би требало, одговарати заједничким дјеловањем.

У стварности, Декларација је „само изјава“ и без сумње ће предсједник Додик и предсједник Вучић, морати прво да расправе значај овакве форме и шта њоме желе да постигну, те какве обавезе, ова изјава подразумијева за актере њеног потписивања; какве за институције Републике Србије и Републике Српске, а какве за српски народ у цјелини.  У суштини, декларација је форма али и резултат унутрашњег дијалога.

Како водити унутрашњи дијалог и шта се њиме жели постићи, те како резултате тих активности додатно ојачати заједничком изјавом: „Декларацијом Републике Србије и Републике Српске“, право је питање за обје Републике и за цијели народ.

Ако се унутрашњи дијалог води због притиска Америке и Њемачке (коју подржавају Велика Британија и Француска), а не због заузимања јасног става о будућности и перспективама српског националног интереса и државотворног простора са обје стране Дрине, онда је Декларација само алиби и изговор за удовољавање захтјевима Запада и у стварности не представља ништа корисно за национални интерес српског народа.

У том случају, Србија треба једном, прихватити реалност: у неколико протеклих ратова, од Балканских, свјетских па и овог посљедњег који је био резултат распада СФРЈ; у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини као и на Косову, најбројнији народи у тим државним или парадржавним субјектима, одгајали су увијек нове генерације у мржњи према Србима. Неколико генерација Хрвата, Бошњака, Словенаца и Шиптара, у свим овим ратовима увијек су подржавали окупаторе (Турке, Аустро-Угаре, Нијемце или НАТО) и увијек су ратовали против Срба.

Давати територијалне уступке непријатељу зато што то желе њихови покровитељи није мудро, чак је самоубилачки чин, јер локалног непријатеља припрема и ојачава за будуће ратове.

Србија није капитулирала на Косову 1999. године иако је брутално разорена од стране највећег војног савеза а поготово, није капитулирала пред локалним савезима исламско-кршћанске коалиције на Балкану. Зашто би традиционалном непријатељу Србија давала територијалне уступке и куповала само привремени, релативни мир?!

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства…“, говорио је Тони Блер, британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.

Ако је Србија и данас у истом положају и ако се третира на овај Блеровски начин, онда је дужност такву чињеницу саопштити своме народу и заједничка изјава има посебно значење. Међутим, ако декларација за обје стране има дубљи политички и егзистенцијални смисао а не тиче се само културе, језика и писма, онда она мора дефинисати начин вођења унутрашњег дијалога и циљеве које тежи постићи а не само представљати резултат тог магловитог процеса без утврђених правила.

Наравно да Република Србија и Република Српска нису у истој позицији.

Србија има одговорностим, али и капацитете значајне за одбрану права и интереса српског народа и своју институционалну организацију мора укључити прије доношења било каквих одлука, важних за опстанак и просперитет цијелог народа.

Прво мора разјаснити који то план и који програм постоји за доношење тешких и озбиљних одлука: како се може водити дијалог ако највећа политичка странка, Српска напредна странка, није ни расправљала о тим важним темама нити је формулисала или креирала платформу за њих.

СНС нема право стојати по страни као у случају избора премијера и понашати се као послушно стадо и чекати да се упозна са „властитим политичким ставовима“ из штампе и електронских медија.

Управо СНС мора јасно казати, да ли се овдје говори о статусу Косова без испуњених стандарда – да ли се рехабилитује НАТО и потврђује оправданост разарања Србије због тог статуса и да ли се, без икаквог оправдања, потписује историјска капитулација са јадним образложењем „да нам дјеца више не ратују“. Наравно, неће ратовати за Косово ако га Србија поклони Шиптарима али ће ратовати за Прешево и Бујановац, па ће ратовати за Ниш и Нови Сад – а сигурно и за Бањалуку и цијелу Републику Српску.

Рат у континуитету и историјска мржња се не заустављају територијалним уступцима нити капитулацијом и признавањем кривице за процесе које су други покретали и диктирали.

На крају, може ли се о националном интересу „признавања-непризнавања“ Косова одлучивати а да у то питање не буду укључени Срби са Косова, којих се то највише тиче. Може ли се прешутјети судбина Срба у Хрватској у тренутку било каквог „Унутрашњег дијалога“? У ствари, ко су актери унутрашњег дијалога: Сви Срби у региону или се за тај дијалог изборила само Република Српска, захтијевајући, да се крупна питања опстанка српског народа рјешавају договором са Србима, а не са Тачијем, Бакиром или Колиндом?!

Дакле, шта од тога може а шта мора обухватити заједничка изјава два предсједника, двије још увијек живе и активне српске државе, биће видљиво из коначне дефиниције унутрашњег дијалога: начина на који је он структуриран и циљева које је себи поставио.

Јасно је да предсједник Додик шаље јасну поруку западним силама и мрзовољним комшијама: сламати кичму српском народу, корак по корак, дио по дио, попут Олује у Хрватској, НАТО бомбардовања, ескалације насиља и мартовског погрома на Косову 2004. године: ВИШЕ НЕЋЕ ПРОЋИ. Одузимање надлежности Републици Српској, насилно гурање у НАТО, санкционисање историјског и националног идентитета Републике Српске или досљедна примјена Дејтонског споразума је нешто о чему Србија може да одлучује као потписник и као гарант тог споразума, али мора бити пуно активнија у томе.

Одговор на све изазове који стоје пред српским народом мора бити заједнички а да би био такав, и да би дао резултат, он мора бити договорен. Уосталом, овдје је у питању опстанак цијелог народа, а њега могу гарантовати само државе.

Очекивати демократске стандарде и принципе од агресивних комшија, након пар стотина година искуства и непријатељстава је неозбиљност коју ни Срби, ни Србија и Република Српска себи више не смију дозволити. Само декларација, која разумије положај у коме се Српски народ налази – која јасно дефинише непријатеље народног интереса на Западу и не плаши се да то саопшти те одбацивање срамног концепта еквидистанце према пријатељском „Истоку“ и непријатељском „Западу“ представља императив опстанка.

Декларација која не понуди одговоре на та питања биће само изјава у низу- једна од многих и без сврхе, закључује Галијашевић.

РТРС, fakti.org

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.